Osnivač i frontmen KUD Idijota, legendarnog pulskog pank sastava, govori za Danas posle prošlonedeljnog napada koji je doživeo u centru Pule

Nekada je dane provodio po garažama, studijima i koncertima, dok ga danas najčešće možemo sresti u centru Pule, gde na jednoj od najlepših ulica ima muzički štand sa pločama i kasetama. Koliko je to mesto važno za njega govori i činjenica da je nedavno – u noći 17. jula – kada je grupica stranih turista pravila nered šutirajući kante za smeće, na njegovu opomenu da to ne rade, primio nekoliko udaraca po rukama, nogama i licu, zbog čega se u javnosti povela velika polemika.

U intervjuu za Danas otkriva nam kako je izgledao život u Puli sedamdesetih i osamdesetih, koliko se radilo da bi postao muzičar, kako je nekada gledao na društvo, a kako danas i da li je pesma alat za promene ili ipak ne. Reč je, svakako, o Saši Milovanoviću, poznatijem pod nadimkom Sale Veruda, osnivaču i frontmenu legendarnog pank benda Kud Idijoti.

Pretučen Sale Veruda, osnivač benda Kud Idijoti

Pretučen Sale Veruda, osnivač benda Kud Idijoti

Rođeni ste u Beogradu, ali ste se rano preselili za Pulu. Kako je izgledao život sedamdesetih, osamdesetih godina?

– Mi smo stanovali na brdu Montezaro, koje je zapravo park. Za klince koje vole izaći van, penjati se na stabla, susjedu krast trešnje, trčat između grmova, vozit bicikl oko fontane, to nije moglo biti ljepše okruženje. Bez prometa, čisti zrak, čini mi se da je i klima bila ugodnija, da nije bilo ovako vrelo kao što je danas. Izlazili smo u disko klub Marelica, gde se nije služio alkohol, a kasnije u čuveni Uljanik… Pa ljetnje ferije, šta reći…

Rano ste počeli i da se zanimate za muziku. Kako je izgledao sam početak?

– Čovjek je od rođenja, pa i prenatalno, okružen zvukom. Od malena sam voleo da nešto sviram, udaram u tegle i slično. Majka je to videla i sa puta mi je donela jednu akustičnu gitaru. Kada sam se sprijateljio sa čovekom kojeg ljudi koji prate kudovce znaju kao Bucolini, on mi je pokazao prve akorde i jednog trenutka rekao: „Znaš šta, Sale, pa ti si talentiran, čoveče. Znaš šta, ‘ajmo ovako, ti sviraj gitaru, a ja ću svirat bas.“ I on iseče tu dve žice na akustičnoj gitari i evo sad je on basista (smeh). Svirali smo u kojekakvim bendovima, dok nismo došli do možda prvog značajnijeg benda za kasniju povijest Kud Idijota. Bend se zvao Nafta. Tad je bila velika naftna kriza sedamdesetih godina, cijeli svijet je brujao o nafti. Nafte neće biti, mora poskupiti… Sad smo u 2026. i nafte još uvijek ima. Ali te njihove laže i dalje su iste. Tada sam svirao najviše, kad izračunam, ne u kontinuitetu, ali sigurno osam sati dnevno.

Vi ste, međutim, završili školu za stolara? Odmah potom, radili ste u Uljaniku, jednom od najvećih brodogradilišta u SFRJ?

– Nisam odmah, nego, nakon što sam završio za stolara, vrlo brzo su me pozvali u vojsku. Nisam se gurao, ali ne znam kako sam ušao u onu „oktobarsku klasu“. Kada sam se vratio, nakon sedam dana sam se zaposlio u pogonu koji je radio građevinsku stolariju, od kojih sam i učio zanat. Kasnije prelazim u Uljanik, gde sam radio kao brodski stolar, negde do albuma „Mi smo ovdje samo zbog para“.

U to vreme, u istom preduzeću, radio je i vaš kasnije veliki prijatelj i kolega iz Kud Idijota, Branko Črnac Tusta.

– Da, to je bio takozvani SOUR – složena organizacija udruženog rada, sastavljena od OOUR-a, koji je bio osnovna organizacija udruženog rada. Uljanik ih je tada, koliko se sjećam, imao možda........

© Danas