„Gorski vijenac“. Govor igumana Stefana. Dvadeset četvrta scena. Dve hiljade pet stotina dvadeseti stih. Petar Drugi Petrović Njegoš.

Pogledamo li ikad na šta ličimo? Pomislimo li kakvu sliku o sebi šaljemo svetu? Civilizovanom svetu. Padne li nam na pamet koliko se brukamo i pred sobom i pred drugima?

To što sebe pred sobom ulepšavamo, što odbijamo da vidimo stvarnost, što uporno sebi gledamo kroz prste, znak je nacionalne slabosti. Nacionalne inferiornosti. Nacionalnog propadanja.

Treba li na ovom mestu dokazivati u kakvom se žalosnom stanju nalazimo? I kao narod, i kao država, i kao društvo?

Potrebno li je opisivati svu sumornost srpskog pravosuđa i policije? Škole i zdravstva? Javnih institucija, građevinarstva. Tragičnost bazične infrastrukture bez vode i bez kanalizacije? Treba li pominjati prljavštinu, zapuštenost i haos na svakom koraku? Treba li pominjati brojne zloupotrebe i malverzacije, prevare i podvale pod okriljem ovdašnje nekontrolisane vlasti?

Mnogo prosutih reči. Bez efekta i bez promene. Decenijama zaostajemo, gubimo trku, ostajemo po strani. Lutamo po bespuću nesposobnosti da sagledamo realnost. Nevoljni da u sebi tražimo (i nađemo) problem i priznamo sebi da smo krenuli stranputicom. Suprotnom od dobrog i pozitivnog.

Odakle nam pravo da sudimo o boljima od sebe? A to nam je omiljena zabava. Ne valja nam Evropska unija, prepoznajemo joj mane, priželjkujemo propast, u većini je nećemo.

Kompleks superiornosti uvek je pokriće za kompleks inferiornosti. Onaj što je svestan svog neuspeha najako kritikuje onog što je ispred njega.

Ako uobražavamo da se to ne primećuje, varamo se. Mi smo pred razvijenom Evropom kao otvorena knjiga. Kako usta otvorimo, ofiramo se. Što je žešće kritikujemo, primetnija je naša nemoć.

Ima li ičeg po čemu se sa Evropljanima možemo meriti? Ravnopravno pored njih stajati? Po čemu bismo smeli biti ponosni?

U svemu smo gori. Osetno gori. Lošiji. Rđaviji. Zato i izbegavamo da se poredimo. Zato i ne........

© Danas