Matoši su stara porodica uglednih zanatlija, malih privrednika. Poveliki imetak stekli su u poslu s mesom i ugostiteljstvom. Negovali su, s posebnim pijetetom, prijateljstvo i poslovne veze s porodicom Karić, malim privrednicima čiji se posao s mašinskom radionicom neverovatno brzo širio i prevazilazio lokalne granice.

Sedamdesetih godina prošlog veka u Peći, gradu podno Prokletija stasavala je do tada nezamisliva klasa malih privrednika, vesnika novog (kapitalističkog) doba, dobrovoljnih grobara socijalističkih produkcionih odnosa i budućih tranzicionih avanturista. Tradicionalne zanatlije postajali su mali privrednici i vremenom izrastali u ugledne i bogate poslovne ljude.

Matoši i Karići nisu bili suparnici, niti ljuti rivali. Naprotiv, trudili su se u skladu s građanskom tradicijom da održe i porodično prijateljstvo i poslovno partnerstvo, šireći porodične poslove i akumulirajući porodični kapital. Za porodicu Matoši Peć je, po prirodi njihovog posla, bilo zaokruženo i dovoljno tržište, za Kariće je Peć u jednom trenutku postao tesan grad i samo lansirna rampa za pionirski skok na veća tržišta.

Brutalno iživljavanje oholih neznalica

Brutalno iživljavanje oholih neznalica

Matoši su mali porodični biznis uvećavali neverovatnom posvećenošću poslu ali i zahvaljujući stvorenoj društveno-političkoj atmosferi u kojoj je neprikosnoveni jugoslovenski autoritet – predsednik države i partije – postao (moderno rečeno) promotor male privrede Braće Karić. To što su prihvaćeni kao ljubimci svemoćnog vladara, porodica Karić umela je da kapitalizuje kao „zlatnu subvenciju“ za podršku svojim poslovnim ambicijama i ugradila je u svoje razvojne planove. NJihova korporacija, kako su zvali svoje porodično preduzeće, s kraja 80-tih godina prošlog veka nije bila korporacija u pravom smislu tržišnog kapitalizma, ali je odslikavala njihovu dugoročnu biznis ambiciju.

Karići su bili bogati već u Titovo vreme i u godinama posle njegove smrti. To je period njihove prvobitne akumulacije kapitala.........

© Danas