Svake godine ista priča. Podsećanje na slavna vremena, žalopojke nad marginalizovanim i nesrećnim radništvom, poziv na ustanak, naravno posle uranka. Praznik rada, i radničke klase, stalno u istoj scenografiji, ikonografiji i koreografiji.

Nekad je bilo originalnije, na primer, Nebojša Popov kuvao je pasulj na Trgu Marksa i Engelsa (gde bi drugde) i pozivao na opasuljivanje. Sad samo suva statistika – koliko mnogo sati radnik u Srbiji radi i kako malo zarađuje da bi se nategnuto dokazalo kako je eksploatisan i ugnjetavan. Novinari koji su i ovog 1. maja ronili suze nad radničkom klasom ponašali su se kao da im je „maca pojela mozak“, niko da se zapita koliko taj radnik zaista vredi, koliko proizvede novostvorene vrednosti, odnosno koliko je produktivan spram kolege u Švedskoj, Nemačkoj, Poljskoj…

Svi praznici rada godinama unazad postali su monotoni i dosadni. Uvek ista priča, uvek isti argumenti, uvek isti odjeci i reagovanja.

Godinama se pitam, a evo sad i javno, kako to da se ne slavi Dan preduzetništva, odnosno Dan preduzetnika. Bio sam nameravao da ovaj tekst ponudim Draži Petroviću za praznični četvorobroj Danasa, ali sam odustao da ne bi kvario slavljeničku atmosferu. Eto, sačekao sam da prođe najradosniji radnički praznik pa sad mogu jeretički da kažem svoj predlog. Za njega, verujem, ima mnogo razloga.

Jeftino i otužno „nacionalno“ udvorištvo

Jeftino i otužno „nacionalno“ udvorištvo

Dakle, zašto Dan preduzetnika. Kao što je to opštepoznato, preduzetnici su nezaobilazni i ključni faktor proizvodnog odnosa (shvaćenog u Marksovom smislu).

Preduzetništvo je pokretač koji mobiliše i aktivira (Marksove) faktore proizvodnje. Bez te delatne uloge preduzetnika svi faktori proizvodnje – kapital i radna snaga – ostaju jalovi a sav proizvodni potencijal neupotrebljiv. Kapital i radna snaga bez preduzetništva ne mogu biti pokrenutu, niti na tržištu vrednosno........

© Danas