Poslednji događaji u Pokretu MI – Snaga naroda nisu samo još jedan stranački raskol, niti još jedna epizoda u beskrajnoj hronici sujeta, funkcija i ličnih ambicija u srpskoj politici. Oni su simptom mnogo dubljeg problema, jer su gotovo školski pokazali šta se dešava kada jedna nacionalna politička organizacija pokuša da izađe iz unapred određene uloge i postane stvarno opoziciona.

Problem je nastao onog trenutka kada je većina unutar te organizacije rekla „ne“. Ne saradnji sa političkim strukturama koje su godinama deo režima, ne pretvaranju nacionalne opozicije u rezervni ešalon vlasti i ne tome da neko sa strane odlučuje šta je dozvoljena nacionalna politika, a šta nije. Od tog trenutka više nije bilo važno šta piše u Statutu, šta je izglasalo Predsedništvo i ko zaista ima većinu. Kada je većina postala politički nepodobna, bilo je potrebno proizvesti novu većinu.

U nedostatku preciznijeg izraza, ono što je usledilo može se nazvati boljševičkom skupštinom. Ne zbog ideologije njenih učesnika, već zbog metoda. Kada ti ne odgovara organ, promeniš organ; kada ti ne odgovara većina, proglasiš je nelegitimnom; kada ti ne odgovara Statut, pronađeš „viši interes“; a kada ti ne odgovaraju ljudi koji postavljaju pitanja, proglasiš ih izdajnicima. Na kraju se sve naknadno pokrije predstavom o jedinstvu, vođi, pokretu i nekakvoj istorijskoj nužnosti. To nije demokratska politika, već politički komesarski metod.

Predsedništvo Pokreta MI-Snaga naroda jednoglasno je još u julu odbilo mogućnost koalicije sa Aleksandrom Vulinom i Pokretom socijalista. Kada se isto pitanje ponovo pojavilo, većina je ponovo bila protiv. Ta odluka nije bila ni antiruska, ni antisrpska, niti je značila odustajanje od nacionalne politike. Naprotiv, bila je to odluka da nacionalna politika ne sme da bude paravan za političku zavisnost. Javnost je u međuvremenu mogla da vidi i da je protivljenje takvoj saradnji postalo centralna tačka sukoba unutar Pokreta.

Aleksandar Vulin nije neutralna politička figura niti neko ko se juče pojavio na političkoj sceni. On je godinama jedan od najbližih političkih saveznika Aleksandra Vučića i jedno od najprepoznatljivijih lica sistema vlasti. Zato pitanje saradnje sa njim nikada nije moglo biti svedeno na tehničku izbornu kombinaciju. Radilo se o političkom identitetu i o granici posle koje nacionalna opozicija prestaje da bude opozicija.

U Srbiji već dugo postoji jedna vrsta kontrolisanog političkog pluralizma. Možete imati nacionalne stranke, patriotske parole, antiNATO retoriku i govoriti o Rusiji, Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, tradiciji, porodici i nacionalnom identitetu. Možete čak i kritikovati vlast, sve dok ne postanete stvarna politička opasnost za nju.

Postoji nevidljiva granica. Nije problem da postojite, problem je ako postanete samostalni. Nije problem da govorite, problem je ako niko ne može da vam određuje šta ćete reći. Nije problem da okupljate nacionalno orijentisane birače, problem je ako te birače više nije moguće........

© Danas