Ukoliko priđete granici Velike Srbije – koja se od zamišljene linije Karlobag-Ogulin-Virovitica-Šešelj svela na park i okolni beton u centru prestonice – i pritom to učinite s one strane gde se najoštrije graniči sa Republikom Srbijom (tačka u kojoj s jedne strane majka štrajkuje glađu zbog ubistva sina korupcijom, a s druge se veseli endemski soj nesoja), dobićete laser u facu.

Iz paravojno-džiberskog kampa Ćacilend bezočni će vas laserom gađati pravo u oči, naočigled gomile policajaca. Uniforme ne reaguju ni ako im se direktno obratite – nećete dobiti verbalnu reakciju, kamoli neku akciju. To je nesumnjivo granična policija, ali graničnog prelaza nema. U tu državu u državi ne možete ući osim ako ste njen državljanin. Ili ako vas kriminalci ne kidnapuju i ne uvedu na brzi kurs vaspitanja batinama i maltretiranjem. Policija će tada reagovati. Hitrim okretanjem glave od vas. Svi do jednog sutra će uskliknuti čuveno ajhmanovsko „samo sam radio/la svoj posao“, što je težak cinizam, jer upravo nisu – osim po još nenapisanim zakonima koji važe odonud ograde, a koji su potpuno suprotni državi Srbiji. Srbija nema policiju, ima je Ćacilend, a još se nismo pravno razveli od te pantljičarske državice, te ona živi kao i dosad: kradući. Parazitirajući na domaćinu. Neko bi trebalo da prijavi krađu policije........

© Danas