Čudno je ovih dana: sunce mami napolje, a tamo – lepo vreme u užasno nevreme; ubija što ta istovremenost nije privremena. Ovde čak i sunce laže, pa se prevarih da obiđem parohiju. Proizvodnja žuči i rudnih bogatstava u bubregu, ispostavlja se, može biti pospešena čak i običnom šetnjom kroz grad.

Kažu da i sat koji stane pokazuje tačno vreme dvaput dnevno. Šapićevi satovi, u svojoj preskupoj mučenosti, takođe ilustruju izvesnu tačnost: dva časovnika rade kao da je sve normalno i namenjena su onim građanima i građankama koji se prave da stvarnost nije ispala iz zgloba, dok prazna belina, potpuno odsustvo kazaljki i brojeva kod ona druga dva poručuju da mi, oni drugi, nemamo vremena. Da će vakuum čiji smo taoci uskoro postati večan, ako se nešto ne prelomi. Ti satovi su pretnja iz nehata, verna ilustracija kako ovdašnji gospodari života, ako ne golom pokvarenošću, u najmanju ruku prete svojom totalnom nesposobnošću da išta urade valjano. Tragovi im smrde fušerajem i pre no što naprave korak, istina je greška koja samoniklo izbija iz svakog pokušaja šljašta i ekonomskog tigrenja – i tako lokalni bog raskrsnica, za kojeg novinar Željko Veljković jednom reče da ga ne vredi ni kinjiti jer imaš osećaj da se iživljavaš nad intelektualno nemoćnom osobom, diže svom otužnom džiberstvu veran spomenik u vidu hronometra što je bizarno ispravan u svojoj neispravnosti: to je slika vremena i prilika, podeljenosti, čak i vremenske prognoze kakvu su nam budućnost namenili.

Putnik-namernik, neko ko bi nas posetio jer je pasionirani ljubitelj........

© Danas