Sad kad smo videli dve glavne liste – a namere ostalih sve se više autuju – ostaje nam samo da vidimo ono najuzbudljivije, najmističnije: birača.

Pre neki dan, desi se zanimljiva scena. Ispred studija, na cigari, stojim s dvojicom drugara. Jedan ima sedam, osam godina više nego ja, drugi je otprilike isto toliko od mene mlađi. Očekivano, tema je situacija. Najmlađi u nekom momentu kaže onu zluradost koja mu se zbog godina prašta: „Ma, kad ovih penzosa jednog dana više ne bude, glasanje će izgledati potpuno drugačije.“ Nas dvojica starijih se zgledamo. „Hoćeš mu ti reći ili ću ja?“, kažem. „Tako sam i ja govorio devedeset i neke“, reče najstariji drug. Na šta priznam da je i iz mene, iz istog gneva, ista rečenica izletela negde dvehiljadite. I naravno, nek su nam svi živi i zdravi, ljutite opaske samo su ljutite opaske.

No, poenta je da u tri različite kriške vremena različiti ljudi, kada dospeju u određene godine, počnu da razmišljaju isto i padaju na iste istijate autokratske fore i režimsku propagandu. Činjenica da je ova zemlja pregurala Slobino doba, samim tim i čitav arsenal njegovih medijskih trikova, belodano ne čini da se modla prepozna – a baš je modla: nisu li „ustaše i teroristi“ samo sirovija, dodatno zadžiberena varijacija na „snage haosa i bezumlja“, kako se to onomad govorilo s TV Bastilje?

Milošević zvuči kao poeta u odnosu na birtijaše koji su kalup nasledili. Elem, sindrom „više volim predsednika nego svoje unuke, a više i........

© Danas