Šta je zapravo Milutin Petrović rekao Goranu Markoviću – nije stvar puke palanačke radoznalosti. U tom okršaju ima nekog destilata naše stvarnosti, nečega suštinskog što definiše i uređuje odnose ovde i sad. Mogla bi biti nagađačka tema čitavih romana. To se može beskrajno zamišljati, a istovremeno je nezamislivo.

Nedostižno dostojanstven, Goran bira da čak i pri ovakvoj prilici kaže da Milutina zna kao plemenitog čoveka, te da mora biti da je neka muka naterala njegovog nekadašnjeg studenta da ga pri susretu verbalno napadne, opsuje, šta li. Bolno je zabrinjavajuć početak kratkog svedočanstva iz kojeg smo saznali o događaju: prva Goranova rečenica glasi „počelo je“. A mi volimo da mislimo da se, naprotiv, završava. Da smo u poslednjem činu drame koja je trajala duže od prognoza ma i najvećih pesimista. Ako nismo nadomak svetla, no u predvorju još zgrušanijeg mraka – mi ćemo, književno rečeno, na*ebati, ali neće to sve izaći na rajske vrtove ni drugoj strani, iako njihovo „vjeruju“ sad već otvoreno glasi taman tako: pola ćemo pohapsiti, drugu polovinu proterati/naterati da se sami proteraju, nastupiće milina kad u ovoj zemlji više ne bude nikoga ko nije naprednjak. Demografija te srećne zemlje sadržaće mnogo onih koji su na sreću mukom naterani.

Priroda toga što se mukom naziva postala je prilično intrigantna poslednjih godina. Reklo bi se da režim nije opsednut skalom muke, nego mukom kao takvom: treba je u svakom čoveku locirati, uočiti, u krajnjoj liniji proizvesti ako je baš nema – i ljudi će dolijati. NJihova logika je mračno jednostavna: dobri........

© Danas