Prvi septembar je stigao. Knjige i sveske su spremljene. Odeća za školu takođe. Kako? Pa kako su roditelji znali i umeli. Nekima su gradovi i opštine pomogli. Negde su podeljeni besplatni udžbenici, negde je dat novac. Neki roditelji su sve platili sami. Nismo ni očekivali da živimo u društvu u kojem su svi građani jednaki. Čuj jednaki.

Kod nas je razlika u tome kako živiš, gde živiš i šta ti pripada toliko normalizovana da smo postali društveni spektar boja za likovno. Svako u svojoj nijansi. Neko sa pravima, neko sa obećanjima. Neko sa vodom, neko sa bokalom.

A da čar prvog septembra bude potpuna, vlasti i vlastodršci pojedinih institucija potrudili su se da deca ovu školsku godinu zapamte po još nečemu. U Gornjem Milanovcu školsku godinu počinjemo sa starim problemom – vode nema po dvanaest sati. U Novom Sadu, u Jovinoj gimnaziji, od otpuštanja profesora stigli smo do toga da se na đake poziva policija. I to, kako se navodi, po nalogu direktora. Jer šta je primerenije za početak školske godine nego policija u školi?

A onda, kao šlag na tortu, stižu informacije o korišćenju najsavremenije špijunske tehnologije Pegasus za nadzor telefona pojedinaca povezanih sa studentskim pokretom. Pegasus. I onda se čovek zapita: šta je to toliko strašno kod studenata da država mora da poseže za tehnologijom ovog nivoa?

Šta su uradili? Tražili slobodu. Tražili odgovornost. Tražili normalnost. I izgleda da je to danas dovoljno ozbiljna pretnja. Mala zemlja, ozbiljni izazovi.

Imamo problem sa vodom, školama, institucijama i poverenjem građana, ali........

© Danas