Ne smetnite s uma da je to godina raspada Jugoslavije i izbijanja rata, a za mene i godina gubitka mog prvog zavičaja. Bio je to za mene udarac koji je ostavio ozbiljne psihofizičke posledice; zdravlje mi se pokvarilo. Uskoro sam počeo da idem iz operacije u operaciju. Krivio sam sebe što sam bio „točkić u mašini koja je proizvela Zlo“, ali rešenost da se borim protiv Miloševićeve diktature nalagala mi je da budem član antirežimskih organizacija čiji cilj nije bio učešće u izborima i osvajanje vlasti – kaže u razgovoru za Danas Nikola Bertolino odgovarajući na pitanje zbog čega se njegova „Knjiga o zavičajima“, svojevrsna autobiografija, završava sa 1991. godinom iako je, evo, i danas živ i bodrog duha, spreman da priča o tim prošlim ali i sadašnjim vremenima.

Bio sam u UJDI-u, u Beogradskom krugu, a zatim me je Nebojša Popov, s kojim sam se sprijateljio, uključio u Upravni odbor Republikanskog kluba čiji je bio predsednik. Kad su počele demonstracije protiv Miloševića, učestvovao sam u skoro svakoj od njih sve do samog Petog oktobra. Smatrao sam to nečim normalnim, ali i nečim što bih iz eventualnog nastavka svoje životne priče morao da izostavim kako ne bi izgledalo da se hvališem.

Moju već oslabljenu kreativnu snagu do kraja su iscrpljivale knjige koje sam započeo pisati i morao dovršiti, te prepevi koje sam morao objaviti u njihovom prilično izmenjenom i definitivnom obliku. Mislim na Bodlera i Remboa; Igoovu poemu „Bog“ prepevao sam započevši je i dovršivši u to vreme. Kod nje nije bilo niti će biti naknadnih intervencija – nastavlja obrazloženje svoje odluke da nakon te ’91. više ne piše o onome što se od tada u njegovom ali i našim životima dešavalo.

A Bertolinova biografija svojim ključim delom vezana je uz Jugoslaviju – od njenog nastanka pa do raspada. Dalmatinac italijanskog porekla, koji je prve godine života proveo u Argentini, pa potom bio đak u NDH, da bi se, pred kraj rata, obreo u Srbiji gde nastavlja školovanje i upisuje fakultet u Beogradu u kome od tada do danas živi – to je životopis koji plastično dočarava dve Jugoslavije, njihove uspone i padove, prednosti i mane.

Iako je bio i pomoćnik upravnika Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, te urednik nekadašnjih izdavačkih giganata poput Nolita i BIGZ-a i stručni saradnik na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za francuski jezik i književnost koju je i sam završio, Bertolinovo ime prepoznaje se pre svega kao potpis na izvrsnim prevodima francuskih (Rasin, Igo, Bodler, Rembo, Apoliner) i ruskih (LJermontov, Puškin, Jesenjin, Pasternaka) pesnika i pisaca kojima je zauvek zadužio ovdašnju kulturu.

Venecijansko bijenale bez žirija: Ostavke zbog Rusije i Izraela, Zlatnog lava bira publika

Venecijansko bijenale bez žirija: Ostavke zbog Rusije i Izraela, Zlatnog lava bira publika

* Vreme SFRJ po mnogo čemu deluje s ove distance kao istinska utopija. Kakav je vaš odnos prema toj zemlji koje više nema? Zašto o sebi govorite kao Hrvatu i Srbinu u jednoj osobi a ne kao Jugoslovenu?

– O meni kao o Hrvatu i Srbinu u jednoj osobi, čak kao o „Hrvatini“ i „Srbendi“, pisao je Miljenko Jergović u svom izvanredno pozitivnom i obimnom prikazu moje „Knjige o zavičajima“. Ja sam tada u nekom intervjuu rekao da bi svaki pokušaj obnavljanja Jugoslavije, barem u doglednom vremenu, bio zločin, jer bi usledilo novo i strašno krvoproliće. Najbliži istini pišući o mom nacionalnom – ili, tačnije, zavičajnom opredeljenju, bio je Zlatoje Martinov kad je u prikazu jedne od mojih „zavičajnih“ knjiga rekao da je poezija moj jedini zavičaj. U stvari, pred onim što se danas dešava u odnosima među nekad bratskim narodima osećam da i moje hrvatstvo i moje srpstvo počinju da blede.

* Ima li sve ovo veze s jezikom kao jedinim istinskim zavičajem koji kao takav određuje i identitet čoveka? Taj jezik je u vašem – a i slučaju mnogih od nas – srpskohrvatski odnosno hrvatskosrpski (nije postojao nikakav „jugoslovenski“ jezik).

– Međunacionalni sporovi oko jezika, u kojima su najrevnosniji bili i ostaju, skoro bez izuzetka, lingvisti s jedne i druge strane, u začetku su svih svađa među našim narodima, a one su nas odvele u rat. Međutim, to je ipak jedan jezik, s beznačajnim razlikama među njegovom „istočnom“ i „zapadnom“ varijantom, neuporedivo manjim od onih koje, na primer, vidimo u Nemačkoj između varijante u Pruskoj i one u Bavarskoj. Ili u Italiji, između varijante u Pjemontu i one u Napulju i Siciliji. Ti jezici, iako prepuni razlika koje čine da se ljudi sa severa i oni s juga teško mogu međusobno razumeti, imaju jedno ime. Naš jezik, uprkos minimalnim razlikama koje u njemu nalazimo, nema svoje ime. Taj paradoks posledica je nepovoljnih istorijskih okolnosti (religijska........

© Danas