Kada jedna ozbiljna država – a Poljska je ozbiljna država – stane iza nekog kulturnog projekta, odmah pomislimo da je tu reč o nečemu glomaznom, verovatno monumentalnom i, posledično, skupom.

Osim što u delovanju poljskog književnog Institutu u Parizu (od 1946. do 2000. godine) i u držanju njegovog glavnog urednika Ježija Gjerdojća – on i njegov tim odbili su da se vrate u komunističku Poljsku – nema ničeg pompeznog i raskošnog, nema jurišanja na neprijateljske položaje i junačkih pogiblji, niti se istrajava u ulozi žrtve, nema ordenja, vatrometa i prejakih reči, te disproporcija između čitave države s jedne strane i nevelike ekipe intelektualaca s druge pokreće izvesnu zbunjenost.

Za vreme komunističke vladavine u Poljskoj, ali i posle pada Berlinskog zida, pariski je književni Institut izdavao književni časopis na poljskom jeziku i objavljivao knjige (o svome trošku). I to je sve. (Dobro, organizovao je i šverc tog materijala u komunističku Poljsku.)

Kada je 1995. godine Aleksandar Kvašnjevski postao predsednik Poljske, jedan od prvih njegovih gestova bio je da ode na noge Ježiju Gjedrojću u Pariz. A onda je godina 2026. posvećena upravo Ježiju Gjedrojću i njegovo Kulturi.

O čemu je, zapravo, reč?

Ježi Gjedrojć i njegova ekipa pokreću Kulturu u Parizu u vreme kada pola Evrope, otprilike, računajući i Poljsku, tone u komunistički mrak, ali ideja tog nevelikog tima je jasna: pripremiti Poljsku za život u slobodi.

Paralela sa sadašnjim momentom je očigledna: dok Putin nastoji da pokida Ukrajinu (i Evropu s njom), a populistički režimi iznutra nagrizaju evropsko tkivo (o neuračunljivom američkom predsedniku ni da ne govorimo), Poljska svojim gestom podseća na to gde je rodno mesto slobode: u kulturi........

© Danas