„Onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ili zver ili bog.” Aristotel

Bolnica ima isti miris kao i raskrsnica u špicu. Mešavina straha, besa i nečega što se više ne zove nada, nego navika na udarce. Dok sam gledao kako se jedno, meni drago, bolesno telo tiho gasi pod naletima neizlečive bolesti, shvatio sam da kancer nije samo biološka dijagnoza. Kancer je metastazirao u tkivo našeg društva. On se očitava u betonu, u batinama, u policijskim kordonima i u hladnim kovertama sa prekršajnim i krivičnim prijavama koje stižu na adrese srpskih studenata. Sve je to isti rukopis, ista agresija, tihi napad iznutra, sa gasiranjem i bez upozorenja.

Kao master inženjer saobraćaja, godinama ponavljam tezu koja mnoge u mojoj struci iritira jer im kvari udobnu poziciju tehnokratske neutralnosti: saobraćaj nije tehnički sistem izolovan od života. Saobraćaj je ogledalo politike, kulture, ekonomije i odnosa moći.

Saobraćaj je sociologija u pokretu. U njemu se najpreciznije očitava ko ima moć, ko ima prostor, a ko ima strah. A danas, pod blagoslovom režima Aleksandra Vučića, saobraćajni sistem u Srbiji je ogoljen do koske. Tačnije, transformisan je u hladan, proračunat i brutalan aparat režimskog nasilja nad sopstvenom decom.

Nasilnička vožnja naprednih ljudi

Urbana teorija nas uči da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada. Ne reprezentativni trgovi sa sterilnim spomenicima, ne staklene fasade investitorskog urbanizma u kojima se pere sumnjivi kapital, već ulica, prostor gde se život odvija, sudara i ovaploćuje. Međutim, u neoliberalnoj i autokratskoj matrici koja je okupirala Srbiju, ulica je sistematski redizajnirana iz prostora susreta u prostor dominacije.

„To ima samo u Srbiji“: Zašto vozači ulaze u kontrasmer na auto-putu?

„To ima samo u Srbiji“: Zašto vozači ulaze u kontrasmer na auto-putu?

Kada studenti i građani izađu na ulice da protestuju protiv nepravde, korupcije i sistema koji doslovno ubija ljude pod nadstrešnicama, režim ne odgovara dijalogom. Režim odgovara saobraćajnim inženjeringom sile. Prva linija odbrane autokratije postaje asfalt. Ulica se svesno pretvara u front. Svedoci smo stravičnih scena gde se automobili sa zatamnjenim staklima i džipovi bez registracionih oznaka zaleću u masu mladih ljudi koji stoje na pešačkim prelazima i raskrnicama. To nisu izolovani incidenti. To je politizacija nasilja i brzine.

U takvom sistemu, automobil prestaje da bude prevozno sredstvo i postaje ideološko oružje, produžena ruka partijske falange. Ako poseduješ skup džip i partijsku knjižicu, tebi je prostor poklonjen; ti imaš pravo na brzinu, pravo na gaženje. Sa druge strane, telo studenta na kolovozu tretirano je kao „šum u sistemu”, telo koja smeta protoku kapitala i korupcije. Kada vozači bliski režimu nekažnjeno obaraju mlade ljude na blokadama, poruka je jasna: vaša tela i životi ne vrede ništa. To je brutalna manifestacija klase koja vlada prostorom nad klasom koja je iz prostora........

© Danas