Nedavno mi je pisala majka dvoje dece, uzrasta tri i pet godina, koja gotovo svako popodne provodi na korzou u ulici Moše Pijade. To je ono doba dana kada grad malo uspori, kada se dečji smeh pomeša sa razgovorima roditelja, a korzo postane mesto susreta i igre. Mesto na kome najmlađi uče svoje prve korake, stiču prve drugare i polako osvajaju svoj mali komad slobode.

Ali upravo na tom prostoru slobode ova majka je više puta prisustvovala situacijama koje su je ozbiljno zabrinule. Starija deca na električnim trotinetima i biciklima, često zanesena brzinom, igrom ili dokazivanjem pred vršnjacima, prolazila su tik pored mališana, ostavljajući utisak da je samo pitanje sreće hoće li se sve završiti bez posledica. Nažalost, ni meni takvi prizori nisu strani. Posmatrao sam ih više puta i svaki put pomislio isto, dovoljno je samo nekoliko sekundi nepažnje da se dečja igra pretvori u nešto sasvim drugo.

Koji je problem veći?

Sada će neko reći da to nije veliki problem, da su to deca i da ih treba pustiti, šta ste se okomili na decu i tome slično. I ta konstatacija je tačna jer kada govorimo o saobraćajnim problemima u našem gradu svakako to nije najveći problem. Mnogo veći problemi koje imamo su vožnja pod dejstvom alkohola i psihoaktivnih supstanci, prekoračenje brzine, divljanje ulicama u kasnim večernjim satima, zaustavljanje i parkiranje na trotoaru, u raskrsnici i na pešačkim prelazima, loša infrastruktura, loše osvetljenje, nedostatak saobraćajne kulture, nepostojanje saobraćajnog planiranja i tehničkog regulisanja saobraćaja, itd. O ozbiljnosti problema govori i podatak da se grad Bor, prema vrednosti javnog ponderisanog rizika za 2024. godinu, nalazi na 98. mestu od ukupno 161 lokalne samouprave u Srbiji.

Iako imamo ove mnogo veće i ozbiljnije probleme koje Gradska uprava ne želi da rešava, moramo da razumemo i zabrinute roditelje kojima je korzo u Moše Pijade i Kralja Petra jedini prostor slobode gde manja deca mogu slobodno da šetaju, da se igraju, da trče, da uče da voze bicikl, rolere i skejtbord. I ne samo to, već je korzo i prostor na kome se deca i roditelji upoznaju, druže i sklapaju prijateljstva. Jednom rečju, to je prostor zajedništva i solidarnosti koji je duboku utkan u kolektivni identitet našeg grada. I upravo na takvom prostoru ne bi trebalo da dolazi do situacija da starija deca jurcaju električnim trotinetima jer je moguće doći do situacije da se, ne dao Bog, neko sa 20 km/h na trotinetu zakuca u kolica sa bebicom, da neko dižući bicikl na jedan točak ne vidi dete od dve-tri godine koje trčkara u njegovoj blizini, itd.

Da prevedem na jezik fizike, ako je masa vozača i e-trotineta 70 do 100 kilograma, sa brzinom od 20 km/h, energija sudara postaje višestruko veća, i tako dolazi do većih posledica. Na sve to treba dodati da su električni trotineti bešumni i da zbog toga ih ljudi ne čuju i samim tim ne očekuju kada im dolaze iza leđa.

Od igračke za decu do glavobolje za odrasle

Od igračke za decu do glavobolje za odrasle

Može se to i........

© Danas