Verski oci – vaše ćutanje odjekuje glasnije od svake reči.

Vučićeva vlast je proteklih nedelja po gradovima širom Srbije radikalizovala svoje represivne metode. Građanska Srbija na to nije ostala imuna. Čak i kada sve to posmatrate sa strane, glumeći neku neutralnost ili neučestvovanje u svim ovim dešavanjima, bez obzira na čijoj ste strani, to u vama mora da izazove neku reakciju.

Svi društveni slojevi reaguju po sistemu pro et contra, državni mediji likuju nad batinanjima i hapšenjima studenata i građana do te mere da je sve što je brutalnije i krvavije – to bolje, jer „teroristima“ (kako navode) treba konačno stati na put.

Sa druge strane, ogromna većina građanske populacije Srbije je zgrožena, i to do te mere da i oni koji su do juče bili lagodni ćutolozi i takozvani neutralci shvataju da se konačno moraju umešati i na svoj način delovati. Shodno tome, postavlja se jedno logično pitanje – šta se dešava sa našim crkvenim velikodostojnicima, kako onima koji proklamuju islam, tako i onima koji su pred Bogom zastupnici hrišćanstva?

Tako, na primer, imamo našeg dičnog patrijarha Porfirija, koji se proteklih meseci nijednom nije oglasio kao čovek koji predvodi Srpsku pravoslavnu crkvu i koji je svojim odsustvom glasa dao do znanja da je tesno povezan sa državnim strukturama, ali i sa Vučićem lično.

Većina lidera SPC ne želi da rizikuje sukob sa vlašću jer od nje dobijaju razne privilegije: povraćaj imovine, finansijsku pomoć, uticaj u obrazovanju i medijima, pa je njihovo ćutanje zapravo način da sačuvaju stabilnost svog položaja. Naravno, tu su izuzeci – pre svega vladika Grigorije, arhiepiskop žički Justin i episkop zapadnoamerički Maksim.

Grobna tišina velike većine ostalih uticajnih pravoslavnih verskih poglavara zapravo je način da sačuvaju stabilnost svog položaja. Kao što znamo, religijske institucije često tvrde da se „ne bave politikom, već duhovnim pitanjima“. To je zgodan alibi da ne reaguju na društvene nemire, iako je jasno da u mnogim........

© Danas