Knjiga “Ovo se ne može izbrisati” autora Andraža Rožmana, u izdanju Otvorene knjige, bavi se sudbinom tzv. „izbrisanih“, jednim od najproblematičnijih političkih događaja u savremenoj istoriji Slovenije. Izbrisani nisu bili homogena etnička zajednica, već su je sačinjavali ljudi poreklom iz drugih republika SFRJ – najčešće Srbi, Bosanci, Hrvati, Makedonci i Albanci, koji su pre osamostaljenja Slovenije, rođeni, živeli i radili u toj republici kao stalni stanovnici.

Nakon proglašenja nezavisnosti 1991. godine, nova država je zahtevala da oni podnesu zahtev za državljanstvo ili regulisanje statusa stranca. Oni koji to nisu učinili, nisu ispunjavali uslove ili su jednostavno bili nedovoljno informisani, 1992. godine administrativno su uklonjeni iz registra stalnih stanovnika, u događaju poznatom kao Izbrisani u Sloveniji. Time su preko noći izgubili pravni status i osnovna građanska prava, postajući praktično nevidljivi za državu u kojoj su do tada živeli.

Politički posmatrano, ovaj čin predstavlja deo šireg procesa izgradnje nacionalne države nakon raspada Jugoslavije, u kojem je bilo ključno definisati granice pripadnosti i građanstva. Državljanstvo je postalo instrument političkog razgraničenja, dok su oni koji se nisu uklopili u novi okvir postali višak sistemu. U kontekstu ratova i nestabilnosti u regionu, dodatni faktor predstavljali su strah i nepoverenje prema određenim grupama, posebno onima povezanim sa Jugoslovenskom narodnom armijom ili srpskim političkim uticajem, što je ipak bio samo izgovor slovenačkih vlasti.

INTERVJU Petar Benčina: Bolećivost prema sebi nas mnogo košta

INTERVJU Petar Benčina: Bolećivost prema sebi nas mnogo košta

Ipak, ono što ovaj slučaj čini posebno problematičnim jeste činjenica da „brisanje“ nije sprovedeno kao otvorena politička odluka, već kao administrativna mera, čime je odgovornost države zamagljena i prebačena u sferu birokratije. Upravo u tome leži njegova suštinska težina i pokazuje kako država može, kroz formalno-pravne mehanizme, proizvesti duboku društvenu nepravdu i čitavu grupu ljudi pretvoriti u pravno nepostojeće subjekte.

Lične ispovesti „izbrisanih“

Na planu stila, Rožman koristi postupak karakterističan za dokumentarnu književnost, blizak radu Svetlane Aleksijevič. Knjiga je oblikovana kao niz ličnih svedočenja, kroz koja se rekonstruišu iskustva „izbrisanih“. Umesto jedinstvenog naratora, tekst čini mnoštvo glasova koji zajedno grade širu sliku društvene nepravde. Ovakva polifona struktura omogućava čitaocu da neposredno uđe u iskustva pojedinaca i razume posledice političkih odluka na ličnom nivou. Ipak, za razliku od Aleksijevič, čiji je stil izrazito literaran i fragmentaran, Rožman zadržava jasniji novinarski okvir, kontekst je precizno objašnjen, a narativ organizovan tako da vodi ka razumevanju konkretnog istorijskog i političkog problema.

Značaj ove knjige prevazilazi slovenački kontekst. Sudbina „izbrisanih“ ukazuje na širi problem savremenih država, pitanje ko ima pravo na pripadnost i kako se definiše građanstvo. Knjiga pokazuje da pravni status nije samo........

© Danas