Kad je 2007. godine nadobudni, ambiciozni radikal Aleksandar Vučić, praćen navijačima i drugim šljamom, postavljao natpise „Bulevar Ratka Mladića“ na Novom Beogradu, svakako da nije mogao da anticipira aktuelnu situaciju, u kojoj će mu ličnost koju je promovisao izazvati velike glavobolje.

Čitavo ovo leto, koje je zamislio da će proteći u poletnoj predizbornoj kampanji, bilo je traljavo. Njegova „šatorska kampanja“, koju je koncipirao kao emotivni susret sa pristalicama koje ga vole i bezrezervno podržavaju, nije mu dovoljno pokrenula osećanje moći.

Imao je prilike da pred kamerama ponižava lokalne funkcionere, koji su se u sredinama u kojima žive ponašali kao osmanlijske age, ali ga taj „performans“ nije zadovoljio.

Prijala mu je uloga srednjovekovnog despota koji nesebično deli obećanja svojim podanicima, ali, opet, sve je to bilo mlako i bez energije koja bi ga podigla do nivoa potrebnog da se zasiti njegova hipertrofirana narcisoidnost.

Bilo mu je potrebno više divljenja i izliva bezrezervne lojalnosti. Umesto toga, njegovi su ga opsedali zahtevima, molbama, primedbama, žalbama…

Želeo je da se izdigne iznad njih, da ih gleda sa visine kako skandiraju njegovo ime i mašu zastavama. Bio mu je potreban veliki miting, ali njegovi poslušnici nisu uspevali da mu želju ispune.

Užice ga je još više dovelo do besa i uznemirenosti. Stotine njegovih policajaca i pretorijanaca nisu mogle da uguše uzvike nezadovoljstva pobunjenih građana.

I dok je smišljao nove performanse kako bi popravio........

© Danas