Kada ispred zgrade u kojoj živi izgori automobil državnog tužioca, plamen ne uništi samo lim i plastiku. U pravnoj teoriji i svakom uređenom poretku, to je otvoreni akt terora i direktan udar na državni suverenitet. Kada gori imovina onoga ko u ime naroda goni učinioce krivičnih dela, poruka podzemlja je kratka i jasna: „Mi smo država.“

Pogledi javnosti se u takvim situacijama logično okreću ka Andrićevom vencu. Ne zato što iko od predsednika Republike očekuje da preuzme policijsku značku, vodi istragu ili vrši uviđaj na zgarištu, to bi bilo protivustavno zalaženje u nadležnosti drugih organa. Očekuje se reakcija sa najviše tačke državnog autoriteta. Zato je pokušaj da se ovakav događaj svede na „rutinsku stvar u nadležnosti MUP-a“ dubok pravni i politički promašaj.

Iskustvo ozbiljnih država uči nas da se snaga sistema meri upravo odgovorom na napade na delioce pravde. Kada su 1992. godine u bombaškim napadima stradali tužioci Đovani Falkone i Paolo Borselino, italijanski državni vrh nije slao saopštenja da je reč o lokalnom incidentu. Država je napad na tužioce proglasila udarom na samu Republiku: na Siciliju je poslato 5.000 vojnika, doneti su vanredni zakoni, a pravosuđe je stavljeno pod potpunu zaštitu svih državnih resursa. Slično je i u Americi, gde se svako zastrašivanje federalnog........

© Danas