Postoje mesta na mapi sveta gde priroda nije bila štedra, ali je zato bila pravična. Tamo gde je zemlja škrta i gde se svaki plod otima od ljutog krša, rađaju se ljudi čija su leđa tvrđa od stena, a umovi britkiji od britve. Hercegovina, taj komad zemlje između sunca i kamena, iznedrila je u osvit 20. veka dvojicu džinova koji su postali arhitekte modernih snova i košmara: Mustafu Golubića i Dimitrija Mitrinovića.

Priča o njima nije samo priča o istoriji; to je dokaz da tamo gde je tlo najsiromašnije, ljudski duh raste najviše, jer nema kud nego u visine.

Dva puta iz iste kolevke

Rođeni pod istim nebom, Mustafa i Dimitrije su bili izdanci generacije koja nije priznavala granice. Obojica su u svet krenuli iz „Mlade Bosne“, vođeni onom iskonskom hercegovačkom potrebom da se ispravi nepravda. Ali, dok je hercegovački kamen jedan, njihovi putevi su se razdvojili kao reke nakon kiše.

Mustafa Golubić je postao čovek senke. Od četničkog dobrovoljca i Apisovog poverenika, preko bečkih i pariskih kuloara, do generala sovjetskog NKVD-a. Bio je čovek koji je „govorio sve jezike i poznavao sve mrakove“. Njegovo dostojanstvo se ogledalo u ćutanju. U svetu gde se izdaja prodavala za večeru, Mustafa je ostao lojalan svojoj zakletvi, prvo onoj crnorukaškoj, a potom........

© Danas