Sećam se teškoća koje sam iskusio kada sam oblikovao Oru, glavnu junakinju romana Do kraja zemlje. Dve godine sam se borio s njom, ali nisam mogao da je u potpunosti spoznam. Bilo je toliko reči o njoj, ali one nisu imale živu fokusnu tačku. One nisu pokrenule taj živi puls bez koga ne mogu da verujem u lik o kome pišem: ja bez toga ne mogu.

Konačno, nisam imao drugog izbora nego da uradim ono što bi svaki pristojan građanin u mojoj situaciji uradio: seo sam i napisao joj jednostavno, staromodno pismo, olovkom i na papiru.

Pitao sam je: Šta se dešava, Ora? Zašto se toliko opireš? Gde sam pogrešio s tobom? Zašto se ne predaš?

Čak i pre nego što sam završio pismo, shvatio sam: Ora nije morala da se pokori meni, već ja njoj. Drugim rečima, morao sam da prestanem da se opirem mogućnosti Ore u meni. Morao sam da se uvučem u njen kalup koji je čekao duboko u meni.

Specijalne projekcije u Kanu vraćaju na scenu mitove koji su mnogo više od javnih ličnosti: Nastupaju Lenon, Avedon i Kantona

Specijalne projekcije u Kanu vraćaju na scenu mitove koji su mnogo više od javnih ličnosti: Nastupaju Lenon, Avedon i Kantona

U mogućnost žene u meni – mogućnost te posebne žene u meni. Morao sam da budem sposoban da dozvolim česticama svoje duše – i........

© Danas