Ćale mu je bio blizak saradnik Miloševića, dakle cela njegova porodica živela je od politike. E da je od politike ni po jada, više je to bilo politikanstvo, jer u Srbiji od devedesete nema političara, sve sami politikanti. Verovatno jedinog pravog političara, strane službe uz pomoć nas ovakvih kakvi smo, lako su uklonile.

Nije naučio ništa da radi, jer iver ne pada daleko od klade, a pozicija moći njegovog oca omogućila mu je visoku poziciju u vladajućem establišmentu i lagodan život strašnih devedesetih. Političke škole onog vremena neodoljivo su podsećale na akademiju mladih lidera. Ubrzani kursevi čiji bi tačan naziv trebao biti „Kako živeti na grbači naroda čitav život“. Dok su njegovi vršnjaci prinudno mobilisani i pod okriljem noći hitno ekspedovani na ratišta u okruženju u kojima Srbija nije učestvovala, te je dečacima bez njihove volje u vojnoj knjižici stajala oznaka „dobrovoljac“, on je umesto vojne imao partijsku knjižicu. Nešto kao Đoletov Bane, samo što osim crne tašne, šofera i mečke, ovaj lik nije imao sličnosti sa Banetom, jer nije bio tih i fin. Bio je osion, prek i stalno je vikao na podređene. Na sastancima vladajuće stranke ponižavao je obične članove ili trećeligaške funkcionere, dok je istovremeno podmuklo i snishodljivo šenio nad nadređenima.

U TV nastupima ali i na mnogobrojnim mitinzima vladajuće koalicije, na kojima su zbog njegovog urlanja momci zaduženi za ozvučenje imali ozbiljan problem da mu objasne kako ne treba da se svađa sa mikrofonom. Uglavnom, vikao je na sve osim na one koji su ga na........

© Danas