Prema svakoj ulozi i bez nagrade imam odgovornost, a ova je čini još većom u tom smislu da ne bih volela da nekom sledećom ulogom razočaram publiku i nadam se da neću. Ali ne postoji garancija za to, pa ni ova nagrada nije štit. Ja svaku ulogu stvarno krećem od nule, od početka, naravno sa ogromnim iskustvom koje imam, ali nikad ne znam gde ću stići i kako će taj rezultat na kraju izgledati – kaže Nela Mihailović, prvakinja Drame Narodnog pozorišta i dobitnica nagrade „Žanka Stokić“ u razgovoru za Danas u kojem smo pričali o priznanjima, o tome šta joj sve gluma pruža, o njenim lapsusima, mladosti, koja nas je, kako kaže, trgla iz apatije, profesorima i prosveti koja se najbolje pokazala u poslednjih sedam meseci.

Govorila je Nela o svojoj klasi bojkotovanoj na početku jer su svoje prve uloge izneli na sceni nacionalnog teatra, čija je sudbina da uvek bude neko iz vlasti na njegovom čelu. Nema problem da govori ni o porodici, naravno, u granicama, o svom odnosu prema kritičarima, kao i o zluradim komentarima prema njenim kolegama, umetnicima kada javno iznesu svoj stav o stvarnosti koju živimo…

Imali ste divne govore na svečanom uručenju nagrade. Govorili su između ostalih Tatjana Mandić Rigonat, Boris Pingović, Ljuba Bandović, vaš partner iz „Balkanskog špijuna“, koji vam je posvetio pesmu.

– Srednji deo pesme su moji lapsusi iz predstava sa njim (smeh). Boris Pingović je o tome govorio na dodeli, mada to znaju i sve moje kolege. Rekao je: „Ona je nekrunisana kraljica lapsusa u našem poslu i na tom tronu je već dugo godina“, pa dodao: „Međutim, ljulja ti se mesto“, aludirajući na Brnabićku. „Javljaju se neki elementi koji mogu lako da te svrgnu s tog prestola.“

Kako reaguju kolege kad napravite lapsus?

– Raduju se tome. Mi se uvek radujemo kad nam se desi nešto što nas na trenutak izbaci iz čvrste strukture, koju uvek imamo kada su dobre predstave. Kad izađemo na scenu to je to, i samo smo tu, a dođemo na nju, i bolesni, i zabrinuti, i umorni, i tužni i igramo nešto sasvim suprotno tome. Doživela sam tako, da mi koleginice dok izlaze na scenu kažu: „Uf, samo da se ovo završi. Molim te, obraduj me na sceni“. Obraduj me na sceni znači: „Aj pogreši nešto da se bar razgalimo i nasmejemo“.

Ako je komedija u pitanju, to je mnogo lakše jer publika to voli. Često shvati da se mi poprilično raspadosmo od želje da se smejemo i to nagradi aplauzom, ali teško je kad se to dogodi u drami. Ne samo meni jer nisam samo ja vlasnica lapsusa, svi oni greše, samo moje lapsuse najviše vole i reaguju na njih zato što ih iščekuju.

Kad se tako nešto desi u drami ili tragediji, to je strašno bolno. Šta tada urade mišići stomaka i kako se telo grči u želji da se ne nasmejete, a celo telo vam se smeje. Ali, nekim mehanizmima i snagom koncentracije moramo da nastavimo. Tako da svašta nama bude na sceni što publika ne vidi.

Koje lapsuse je u pesmu uvrstio Ljuba Bandović?

– Jedan je Šekspirov stih iz „Sna letnje noći“ koji je režirao Nikita Milivojević, reditelj iz Inđije. Ja treba da kažem „Otkud dođe amo sa najdalje međe Indije“. Naravno, ja punim glasom izgovaram „sa najdalje međe Inđije“, i sve staje u tom trenutku. Iz „Balkanskog špijuna“, pitaju me kao: „Da ti pomognem?“. Prvo podstanar, a onda ćerka, i ja treba oba puta da odgovorim „Neka hvala, sama ću“. Ja prvi put odgovaram „Neka sama, hvala ću!“. Katarina, ipak da bismo nastavili: „Mama, ali da ti ja ipak pomognem?“. „Neka sama hvala ću!“ . I, zato Ljuba Bandović dok govori tu pesmu dva puta to ponovi i kaže: „Ej, ženo, dva puta!.“

Šta vama lično znači nagrada Žanka Stokić?

– Ogromno zadovoljstvo i radost jednog trenutka u mom životu. I stvarno je trenutak u tom smislu što je to lepo i značajno priznanje baš zato što se dodeljuje........

© Danas