Pitanje članstva Srbije u Evropskoj uniji odavno više nije samo pitanje spoljnopolitičkog opredeljenja, već je postalo deo unutrašnje političke borbe u kojoj se građanima često nudi lažna dilema. Ta dilema se održava kroz narativ prema kojem je evropska integracija navodno suprotstavljena nacionalnim interesima, dok se istovremeno zanemaruje činjenica da najveći otpor evropskim principima najčešće dolazi iz struktura kojima postojeći sistem političkih i ekonomskih privilegija omogućava opstanak.

O Evropskoj uniji može se razgovarati na mnogo nivoa; o krizi demokratskih institucija, sporosti ogromnog birokratskog aparata, njenom položaju u globalnim političkim tokovima, kulturnim obrascima i uopšte o temama koje svakodnevno srećemo u javnosti. Svaka od tih tema zaslužuje da bude pluralistički obrađena u demokratskom prostoru argumenata. Svaka od njih nesporno ima svoje prednosti, ali i mane. Uostalom, kao i gotovo sve u životu svakog pojedinca i svakog društva.

Ono što je upečatljivo u domaćem javnom prostoru jeste da se ove dve stvari često pogrešno stavljaju u istu ravan, gde se legitimne rasprave o izazovima jedne političke, pravne i ekonomske zajednice koriste kao argument protiv same ideje članstva u Evropskoj uniji.

Na početku ovog veka, evropske integracije bile su snažno povezane sa procesom demokratizacije društva i ekonomskog oporavka Srbije. Evropska unija bila je glavni partner u ekonomskim, zakonodavnim i političkim reformama. U periodu nakon demokratskih promena 2000. godine, podrška građana evropskim integracijama dostigla je 72 odsto, što je predstavljalo istorijski maksimum.

U drugoj polovini prve decenije ovog veka, usled suočavanja sa teškim političkim nasleđem devedesetih, saradnje sa Haškim tribunalom i procesa državne transformacije nakon raspada zajedničke države, podrška je pala na oko 57 odsto. To jeste predstavljalo pad, ali i dalje nivo karakterističan za države kandidate koje su prolazile kroz složene i dugotrajne procese pristupanja. Ipak, taj nivo podrške bio je niži nego u većini zemalja centralne i istočne Evrope neposredno pred njihov ulazak u Evropsku uniju.

Takav trend nastavljen je nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine, da bi danas, više od dve decenije nakon istorijskog maksimuma, Srbija dostigla ono što se može opisati kao istorijski minimum, sa podrškom članstvu u Evropskoj uniji koja se kreće oko 40 odsto.

Ovakav rezultat treba posmatrati u kontekstu dugotrajnog slabljenja institucija i kontinuiranog političkog diskursa koji evropske........

© Danas