Moram da u objašnjavanju fudbalske Kolumbije krenem od Markesa. 

Znamm nije naročito originalno, ali teško je prenebregnuti osnovnu ideju magijskog realizma u igri nacionalnog tima. Samoća Kolumbije nije odsustvo ljudi već osećaj da vas ostatak sveta posmatra kroz tuđe priče. Geneza igre u Kolumbiji je kao prepisana iz "Sto godina samoće". Buendije kao i reprezentacija nose sećanja prethodnika. Vreme je kružni tok, niti su uspesi novi, niti su porazi neočekivani.

Sam Markes je među tri najvažnija događaja u istoriji moderne Kolumbije poređao, nasilje iz 1948. godine, objavljivanje verovatno najvećeg romana svih vremena i pobedu na Argentinom od 5:0 iz kvalifikacija 1993. Nije pretenciozno jer likovi poput Iguite, Valderame, Asprilje, Rinkona, tragičnog Andresa Eskobara. su portret magične stvarnosti, realni, a opet deluju kao izmišljeni. Sam Makondo iz romana nije mesto na mapi već stanje duha. On je Kolumbija rascepljena Andima, močvare, planine, obala, sve oblikovano u mašti. Nadaš se čudu, očekuješ katastrofu. Nacionalni timovi su preslikani književni junaci, traže izlaz iz lavirinta, stalno imaju osećaj da su vrata blizu, a onda se ponovo nađu u beskrajnih krugovima misterije. Događaji koji su ređaju teško se mogu objasniti bilo čime, osim izmaštanim sećanjima. 

Nemojte me pogrešno razumeti, niti roman, niti reprezentacija ne beže od stvarnosti. Ne, oni je samo neracionalno tumače tako što nastavljaju da žive kao da oko njih ne padaju glave. Fudbal, kao i kolumbijska književnost je način da podnesete užas koji vas okružuje. Svojevrsno ignorisanje onoga što vas neumorno pljuska po licu.

Banalno je Kolumbiju svesti na kartele, Eskobara, "Džentlemene" iz Kalija, narkose i nasilje revolucionarne gerile koja se po metodama ne razlikuje od trgovaca drogom. 

Jer, mnogo pre Medeljina postojala je La Violencia koju Markes posmatra kao........

© Sportske