Jadne su naše glave: suočiti se lokalno sa predstavama koje prizivaju vizije pakla Hijeronima Boša u času istrebljenja celih naroda i pretnje katastrofom planeti dovoljno je strašno… a tek sledi najveća slika sutra, apokalipsa (u prvotnom značenju, „otkrovenje“) Dragutina i Milutina. Diktator koji posle vožnje po novom putu zahteva vino i jelo, šuška sa Gocom dok mu zlobni hrčak maše iznad glave u ritmu nepodnošljivog turba, sve pod šatorom gde trokrilaši štite onaj jad od vrha države pred masom koja neće dobiti jagnjetine… nema više opisa kojeg se opisivač ne bi stideo. Pogled se mora odmaći, jer se i njega stidimo… Pa ipak, zatvorenih očiju, pošto smo precrtali naučno-tehnološke parkove, na spisku za precrtavanje su još putevi.

Mumljotina sa putevima i autističnim ređanjem imena sela i kilometara počinje lažima, jer se nikada ne napravi razlika između puteva u Srbiji u Jugoslaviji i u Srbiji samostalnoj. Savršeno nepotrebno, jer građenje puteva jeste intenzivno. Da je reč o velikom diktatorskom kompleksu, potvrđuju i danas žive legende o tome koliko su puteva izgradili, tačno tim redom, Musolini, Hitler, Franko i grčki pukovnici. Nešto jeste na tome da diktatori abažavaju puteve, naročito kad na njima rade sužnji, logoraši, robovi i strani radnici. Omladinske radne brigade su, naravno, za njih nešto najstrašnije. Toliko o tome, više i nije potrebno.

I zatim ostaje stari lek u vidu bekstva u mrak sa slikama koje je za nas proizveo neko drugi, jer sami proizvodimo samo još noćne more. Bioskop, i u bioskopu novi i prilično ostareli Spilberg sa Danom otkrića (Disclosure Day). U sali nas je šestoro i erkondišn. Film jeste franšiza, emotivna i lična Spilbergova franšiza o sretanju (Sretenju?) sa vanzemaljcima. Izabrani, potraga za drugim i sobom, otkriće – ovoga puta da su bar sedamdeset godina tu, sa nama. I na kraju puta, eto i samog vanzemaljskog Božić-bate/Deda-Mraza, jer film je lansiran u........

© Peščanik