Tumačiti stensil sa slikom lapota i tekstom kao pretnju starcima može samo idiot. Reč je o jasnoj ironiji, tačnije sarkazmu, o pravoj poruci režimu i o razumevanju njegovih trikova. Ovaj se sastoji u jednostavnom lažnom obaveštavanju, koje je toliko glupo da premašuje sva objašnjenja o ustaštvu i mržnji prema Srbiji – dosadašnjim apsolutnim šampionima među budalaštinama. Pomor staraca u slučaju da „blokaderi“ dođu na vlast ipak je zadnja tačka… ili ne, možda će otimati bebe iz kolica i peći ih na ražnju na Kalemegdanu?

Došlo se naime do faze u razvoju vučimedija – odnosno diktatorovog digitalnog ogledala – kada se ono što se smatra najvažnijim baca u lice neprijatelju sa očito sasvim smušenim ciljem da se to ogadi „našima“. Taj rikošet već se desio kada su režimlije sebe proglasili onima koji „drugačije misle“, no ovaj je ozbiljniji, pravi bumerang: pretendenti na vlast loši su i zli zato – što hoće da budu političari. Tako je rektor dobio najgoru uvredu – da nije rektor, nego političar. Šta su onda političari na vlasti? Arhanđeli, blagovesnici, Bogom dani, dinastičkim sledom političari? Političare dakle treba mrzeti, što znači da treba ukinuti sve institucije parlamentarne demokratije, zajedno sa izborima, nepotrebne jer imamo Njega. I svi su zamenjivi, sem Njega (i možda Baćka, onog što zapisuje zahteve iz publike). Ova vizija diktature lepo je objašnjena od strane samog autora engleskim novinarima i to pride, a oni nažalost nisu znali da postave pravo pitanje. Niko ih nije obavestio da na vučimedijima nikad nijedne vesti ne počinju drugačije nego „Predsednik…“, a da je glavni greh državne televizije (rekao je državna, ne javna) to da se desi i neka vest koja ne počinje tako. Mogli su ga zatim upitati da li je okupacija javne televizije bila akcija u odbranu njega. Mogli su svašta drugo da ga pitaju, no ostali su uglavnom u stereotipima, u kojima diktator pliva kao šaran u muljavoj vodi.

Sveti ratnici protiv lapota – u ovom slučaju diktatorov sidekick je lik Brnabić, bre – razotkrili su međutim svoje edipovske probleme. Na početku Sofoklovog Edipa tiranina (tačnije je Ojdip, al’ ko će danas prepoznati) je gotovo komična scena, bar za atinsku publiku – u kojoj glasnik, u strahu da će biti kažnjen zbog loše vesti, pokušava na razne načine da izvrluda svoju službu, a hor ga dočekuje podsmešljivo. Nema lepše scene koja bi objasnila odnos diktatora i vučimedija, sa malom razlikom: glasnik se muči da ne bi lagao, i da ne bi bio kažnjen, vučimediji se muče da slučajno ne kažu istinu i budu kažnjeni. Zahvaljujući njima, a pre svega diktatoru, otkriveni su obrisi edipovskih problema. Primer četnika Savića, koji pred smrt potpisuje da diktator nikada nije bio u njegovoj službi je istinski patetičan: u neobičnim okolnostima prenošenja bolesnika, izjava se protivi snimcima – šta god da je subjekt u pitanju na snimcima nosio. Ode očinski Savić, o ostalim očinskim četnicima da i ne govorimo. Što se simboličkih roditelja tiče – nije li isti diktator na nekadašnjem položaju ministra za informacije izgnječio javnu televiziju do neprepoznatljivosti, pa mu ni to nije dosta? Lik Brnabić, bre na isti način se ponaša prema LGBT populaciji, ubija je u pojam gde god stigne, dok pred popovima šeta muško čedo i ljubi im ruke. Pa još muca i viče „bre“ u istom studiju u kojem glavna pačavra uporno dokazuje da porodicu čine mama, tata i deca.

Edipova tragičnost je u tome što uporno traži istinu, premda je prvo predoseća, a brzo i prepozna – da je ubio svog oca i oženio svoju majku. Publika danas teško razume politička značenja Sofoklove tragedije i oslanja se uglavnom na Frojdovu ilustrativnu upotrebu lika. Danas bismo mogli zamisliti – jer to vidimo kao performans već dugo vremena – kako diktator po svaku cenu hoće da nametne svoj superiorni, sveti lik i sakrije zločine, i istovremeno gradi sistem laži koji puca na svakom šavu; ponekad se čini da to radi namerno, da zapravo hoće da otkrije istinu. U oba slučaja, vlast se pojavljuje kao suprotnost istini. Kad tiranin Edip shvati da istina ruši vlast, oslepi se (uvredio je istinu, više nema prava da je vidi) i prepušta se vlastima; diktator međutim hoće da dokaže da nema istine koju vlast ne može da sruši, i zato vlasti baci koju istinu iz obesti, pa se veseli kada je njegova vlast uništi. Samokažnjavanja neće biti, kompleksa nema. Onaj edipovski zauvek se izgubio u novijoj istoriji ljudske psihe – jer i ona se menja. Frojd nije mogao predvideti promene, psihu je video kao nešto trajno i univerzalno. Mit još negde lebdi u kolektivnom kulturnom sećanju, i navodi na simboličko povezivanje: diktator i pomagač sada rade na tome da što više iznakaze i falsifikuju prošlost koja ih izdaje, da bi stvorili sadašnjost u kojoj puštaju na volju svim svojim izopačenostima, i žrtvuju tome budućnost, dok prodaju najluđe priče sluđenim podanicima. O lapotu, recimo.

Peščanik.net, 30.04.2026.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Edipovci, lapotovci - 30/04/2026

Intervju sa leptirom - 28/04/2026

Upereni snovi - 25/04/2026

© Peščanik