Ko o čemu, ja o opštim mestima, ali ću gledati da se držim samo jednog, prigrljenog sa nepodnošljivom lakoćom, a koje bi nam moglo nauditi na izborima, pa dobro, koji je to kliše, evo koji je: „Više su studenti učinili za godinu dana, nego opozicija za trideset godina.“ Išlinguj to, ako je poslovica, pa kao kuvaricu okači iznad smederevca: neko je dve tobožnje očiglednosti doveo u vezu, i onda, u slavu kontrasta, jedne uzdigao, druge omalovažio.

Što je metodološki neumesno, i nije fer: političke partije nisu mogle učiniti ono što su učinili studenti. Možda se – da je vođstvo bilo bolje, članova i aktivista da je bilo više, da neke od partija nisu nastale u već uveliko otetoj državi – moglo postići više, ali su se opozicione partije itekako suprotstavljale galopirajućem samodržavlju, korupciji, osmozi i simbiozi države i organizovanog kriminala, da ne nabrajam kako se sve država izvitoperila, posuvratila i izopačila; nije istina da su svi u opoziciji cinični gramzivci, nije tačno da su mogli i morali postići mnogo više, ponavljati da su studenti za godinu dana učinili mnogo više nego opozicija za četvrt stoleća isto je što i reći da je Novak Đoković učinio za Srbiju mnogo više nego kompletan proletarijat, od Svetozara Markovića do Ivice Dačića: GOAT je za Srbiju učinio više nego svi metalostrugari, svi učitelji, svi zemljoradnici i svi profesori zajedno, pa dodaj ako hoćeš i vaspitačice, i zanatlije, koje takođe imaju zlatne ruke, opet do kolena nisu natčoveku poteklom iz našeg jez. i klim. područja, a kome se divi i staro i mlado na svim kontinentima…

Dosetka, prerušena u apodiktički sud, koja sučeljava zlosrećnu parlamentarnu manjinu sa kultom studenata, nije za podičiti se, ali je uhvatila korena; ako voditeljka dva ili tri puta pita vođu parlamentarne stranke je li im makar prošlo kroz glavu da se okanu izlaska na izbore, iz gledališta će se javiti neko ko već zna kako će se osvetiti opoziciji: „Ako opozicija izlazi na izbore, ja ostajem kod kuće.“

Studentski neoružani ustanak sam nazvao preporodom, ali ne mogu studenti sami da na izborima, koji biće još nepošteniji od svih prethodnih, sruše tiraniju i organizovani kriminal. U demokratskim društvima može opozicija i sama da pobedi na izborima, kod nas treba da bude saveznik studentima, ali im pametnjakovići i čistunci ni to ne dozvoljavaju: hteli bi da se o istom trošku otresu i vladajuće kaste i onih koji su u borbi krajnje neravnopravnoj pokušavali da obuzdaju samovlašće, pljačku, teror i bezakonje.

Ako nekog i pitam, što je naravno sve ređe, pa dobro, šta bi ti uradio da si bio u opozicionoj partiji, u čemu su svi oni stalno i samo grešili, pa ih toliko nipodaštavaš i prezireš – budem svaki put izložen vrdancijama koje bolje da vam ne prepričavam.

Dobrodošli u zemlju kiča, gde nad sudbom ratnog zločinca, osuđenog na doživotnu robiju, nariče najbolji student Pravnog fakulteta i jedan od najboljih brucoša u Višoj trenerskoj školi: ne razume zašto nekome ne dozvole da poslednje dane provede van zatvorske ćelije…

Ne bi mi bilo pravo ni prijatno da sam ja na samrtnoj zatvorskoj postelji – gde još uvek polažem nadu u napredak medicine, jer nada umire poslednja – a u matici da se govori o mom ropcu kao o nečemu izvesnom i brzostižućem, ali ako su ovo zaista poslednji dani heroja Srebrenice, šta mi treba da osećamo i šta da preduzmemo?

Država Srbija radosno šalje Vladin avion kad god nekome od haških mušterija ustreba podvoz, i sad bi to sa suzama ponosa i tronutosti uradila, ali bezdušnici odonud vele: lečimo vašeg heroja kao i bilo kog drugog pacijenta, kao što lečimo i kukavice i izdajnike, a sve to shodno Hipokratovoj zakletvi koju smo položili na maternjem jeziku.

Ovde, pak – čemer i jad: obožavaoci besmrtnog dela generalovog uveliko su u predsmrtnoj ako tako može da se kaže žalosti, u pre-korotnom stanju: zar narodni heroj da ispusti dušu u tuđ vazdušni prostor, u prostor NATO pakta, koji nas je bombardovao, a kod ovolikog neba našeg srpskog, koje brane preskupi i još nepristigli avioni, ponos francuske vojne industrije.

Vladara boli što Smrt dolazi po uspešnog entuzijastu, po onoga ko je bio sluga njezin prerevnosni: jedan takoreći udarnik ne može da umre u zemlji koja mu je dala uniformu (šapku je sam kreirao, što će biti biser u vojnim dizajnerskim analima), koja mu je na raspolaganje stavila ljudstvo, neljudstvo, svijetlo oružje, džebanu i stvaralačku slobodu.

Žitelji Braunaua na Inu, austrijskoj reci iz ukrštenih reči, uručili su u praznično predvečerje, uoči Prvog maja 1945. godine, potresnu peticiju komandi Crvene armije: „Najljubaznije molimo gornji naslov da našem sugrađaninu, slikaru, kaplaru i docnije vojskovođi, omogući da iz Berlina bezbedno i što pre doputuje u rodni grad, da u njemu ispusti dušu koju će njegovi preci povesti putem blaženim: ako su velikanu dani odbrojani, dajte da poslednja dva ili tri dana provede u zavičaju, te da sam odabere doba dana i mesto na kome će stati pred neprijateljski streljački vod.“ Peticiju su braunauški lugar, pastor i Hitlerov prvi galerist uspeli da predaju trupnoj komori Crvene armije, ali je cedulju major, neki Kropotkin, rodom iz Omska, na njihove oči bajonetom vešto isekao na šest pravougaonika, te su peticiju u bavarskom šumarku, gde je kos, gle, pevao isto kao i u SSSR-u, sinovi prve zemlje socijalizma popušili, rekavši donosiocima da potpraše pete ako neće da im se ti smešni lovački šeširi razlete pod paljbom iz ličn. naoružanja.

Peščanik.net, 28.04.2026.

Viktor Ivančić – General je iscrpljen

Dragan Markovina – Kakve veze imaju Mandela i Mladić

Muzički blog Ljubomira Živkova

© Peščanik