Kad sam otvorio kapidžik učinilo mi se da višanja više nema, tamnozelena krošnja jedva primetno se njiše, vetrokaz nehajni, priđem bliže, ima višanja, i to višanja koje su na svom vrhuncu, skoro su crne i ima ih mnogo više nego što sam se smeo nadati, nađem pletenu korpicu, vežem je kablom za mikrofon sebi oko vrata, imam merdevine od mislim aluminijuma, lako se nose, ali lako se i ruše, popnem se na najvišu prečagu, osećam kako im noge, tanke na kraju kao papci, neujednačeno tonu u černozem još mekan od prethodne kiše, ali se napokon merdevine skrase, malo naherene, ali mirne, te se ja odam branju, nije li Aristotel nešto rekao o radosti koju donosi vlasništvo, nema veze, ali tako jeste, iznenađujem se sve prijatnije i prijatnije koliko višanja ima, i koliko su sve zdrave i zrele; čim malo pomerim glavu vidim nove takoreći grozdove, ovo je kao kad sanjam da sam našao dukat, pa se poradujem kao i bilo koji drugi srebroljubac, zlatoljub, kad malo dalje ćup, malo prašnjav, ali težak, pun dukata žeženih, zaboravim onaj prvi dukat, onog vesnika blagoslovenog, ugledam kovčeg, ostavim ćup i ustremim se ka sanduku, tu se otprilike probudim: san je priznao ono što o svojoj prirodi poričem.

Ali tako je bilo i sa višnjama, propinjem se na prste, merdevine se pomere tek toliko da me podsete na opasnost, ali ja ne odustajem, izvijam se i unazad kad........

© Peščanik