Ovaj članak Lure Limani je prvobitno nastao za potrebe K2.0, koji ga je prvi objavio. Ovde je ponovo objavljen uz dozvolu.

Odrastajući u posleratnoj Jugoslaviji, moja baka je sebe smatrala sastavnim delom socijalističkog društva. Kako danas da razumem njen tadašnji svet? Kada sam je upoznala, moja baka je već bila teška žena. Delovala je strogo: imala je ozbiljan pogled, kao neko s kime ne biste hteli da se kačite. U albanskom jeziku imamo izraz „zonjë e randë“, čiji bi krnji prevod bio „teška dama“, ali bi bliža odrednica glasila otmena dama. Takva je bila moja baka: teška, dostojanstvena, ponosna žena; uglađena i uredno frizirana, čak i kad je prestala da izlazi i živela izolovano.

U mojim je očima bila veća od samog života. Izgleda da ima pomalo istine u tvrdnji o njenoj mladalačkoj korpulentnosti, jer njena odeća danas visi sa mog tela zbog triput većeg broja. Bila je takva da je njeno prisustvo iziskivalo pažnju i poštovanje kad god bi ušla u sobu. Uvek nam je naređivala po kući da radimo ovo ili ono. Povremeno bi sišla iz svoje spavaće sobe rano ujutru, širom otvorila prozore i vrata, a potom nas pozvala na „radnu akciju“ – prolećno čišćenje sa komunističkim prizvukom.

U kasnijim životnim fazama, kada joj se telo prepustilo starosti i savilo iznutra, ona je i dalje obavljala svoj jutarnji obred, pažljivo češljajući srebrnastu kosu koja je glatko, u talasima, padala na njena ramena, nakon čega bi iza levog uva stavljala šnalu da joj drži kosu na mestu. Svakih nekoliko meseci doterivala je frizuru na istoj lokaciji – u maloj radnji tik uz Trg Zahir Pajaziti, frizerskom salonu Ardhmëria (Budućnost), ostatku jugoslovenske ere. Čim siđem sa trga preko stepenica i potrčim ka žici za veš punoj obezbojenih peškira koje frizerke stavljaju napolje da se suše, setim se bake dok se vraća kući od frizerke, sa daškom amonijaka koji prati njen lagani gegajući hod.

Živim u blizini salona Ardhmëria, pa tako često razmišljam o svojoj baki.

Na današnjem Kosovu svet koji je generacija moje bake izgradila i nastanjivala samo je avet. Za razliku od Sarajeva, gde možete da popijete kafu u kafiću Tito, ili Skoplja, gde je moguće kupiti značku sa Maršalovim likom na pijaci, Priština je pustinja kada je u pitanju jugonostalgični turizam.

Prolongirana segregacija na Kosovu devedesetih godina i brutalni rat sa Srbijom 1998-99. odsekli su svaku realnu i umišljenu vezu sa Jugoslavijom, i to jednom za svagda. Rat je poslužio i kao epistemički prekid. Svi naši životi su, prema tome, prepolovljeni na period pre i posle rata; posekotina liči na otvorenu ranu koja se dve decenije kasnije i dalje gnoji. Uprkos ovom odsecanju i homogenizaciji javnog diskursa kroz posleratni „master-narativ“ u službi kulta Adema Jasharija (Adem Jašari), kolektivno sećanje je i dalje predmet razdora. Ova potmula borba umnogome se odnosi na to koga i šta pamtimo i komemorišemo; čiju smrt treba oplakati, a čiju žrtvu uvažiti.

Od završetka rata na Kosovu, kao što je o tome pisala Stephanie Schwandner-Sievers (Stefani Švandner-Sivers), sećanje javnosti na Jugoslaviju je nevidljivo i nečujno. U retkim izuzecima kada umetnici i intelektualci – članovi „kosmopolitske elite“, kako ih Schwandner-Sievers naziva – stavljaju naglasak na ovaj period, oni to čine sa izvesnom gorčinom.

U privatnim razgovorima, ipak, Schwandner-Sievers nailazi na titovsku nostalgiju sličnu onoj koja se vidi kod drugih bivših jugoslovenskih naroda i narodnosti. Pojedine žene se prisećaju Titovog vremena sa velikim entuzijazmom – bile su prve devojčice u svojoj porodici koje su pohađale školu; oni koji su odrasli krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih smatraju socijalistički period „formativnim“ vremenom koje je uobličilo njihove buduće snove. Ipak, sećanje na to doba neraskidivo je vezano za nade i težnje tih generacija naspram budućnosti i traumatičnim dešavanjima kojima su Albanci bili podvrgnuti osamdesetih i devedesetih godina. Ova „ranjivost“ sećanja, kako o tome piše autorka Schwandner-Sievers, možda je doprinela tome da Albanci prestanu javno govoriti o svojim sećanjima na Jugoslaviju nakon raspada federacije.

Moja baka je preminula pre pet godina. Živela je dovoljno dugo da vidi imploziju Jugoslavije i oživljavanje unutrašnjih sukoba koji su prethodili osamdesetim godinama, ali koji su u doba socijalizma bilo minimizovani, ignorisani ili nasilno gušeni. Osamdesete godine su i za nju označile poniranje: prema njenoj biografiji objavljenoj u sažetom pregledu sredinom devedesetih godina, „usled aktuelnih socio-političkih pritisaka, ona je primorana da se prevremeno penzioniše“ 1986, pritom napustivši izuzetno uspešnu karijeru u prosveti, ali i svoj politički angažman.

Dok je bila mala, moja baka je izigravala kurirku u službi komunističkih partizana Đakovice, a njena tri brata i sestra su se svi pridružili pokretu pre ili kasnije. Bila je mlada, pa je rat na njoj ostavio veliki ožiljak; dok je odrastala, živela je u senci slave svoje braće (njena sestra se retko kada spominje u porodičnim pričama). Do dana današnjeg, stara drvena ulazna vrata u porodičnu kuću u Đakovici nose spomen ploču kojom se odaje pošta Fahri Hoxhi (Fahri Hodži), njenom bratu koga su nacisti obesili u avgustu 1944. Međutim, najčešće se sećaju jednog od preživele braće, Fadila – komandanta kosovskih partizana koji je kasnije postao visokorangirani političar u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji – i predmet spora do dana današnjeg.

U retkom snimku na kom govori moja baka, snimljenom 2012, ona deluje uzrujano i drhti dok se obraća kameri. Obučena je u crno, boju koju je stalno nosila nakon smrti svoga sina 1993; prosti šal krasi njenu tamnu odeću. To je trebalo da bude srećan dan, ali se ona našla među dvadesetak osoba uguranih u slabo osvetljenu sobu, kancelariju Udruženja veterana antifašističke narodnooslobodilačke borbe (NOB) – kako su u Jugoslaviji nazivali Drugi svetski rat. Svi su došli na otkrivanje statue u čast Fadila Hoxhe, narodnog heroja Jugoslavije, nekoliko dana pre proslave stogodišnjice albanske Deklaracije o nezavisnosti – to je, bez ikakve sumnje, trebalo da posluži da se istorijska ličnost kakva je Hoxhina zauvek uvede u istoriju albanskog naroda.

Svečanost je proslava puna ogorčenja: Nakon višegodišnjeg cenkanja sa državnim vlastima oko javnih površina, trgova i ulica gde bi se statua podigla, udruženje je primorano da je smesti u zaboravljenu prostoriju na Trgu bratstva i jedinstva, koji sada nosi ime Adema Jasharija.

Sedeći pored svog mlađeg brata Skendera, koji je danas jedan od retkih članova predsedništva udruženja veterana, ona nije štedljiva na rečima. „Ovo je sramota. Fadil nije bio osoba koja zaslužuje sobnu bistu“, kaže i odmahuje glavom u neverici.

Gotovo 10 godina kasnije, nakon pregršti obećanja da će je postaviti u centru Đakovice, i usled velikog otpora skupštine opštine, bronzana statua i dalje je zaboravljena u ćošku kancelarije udruženja veterana, gde skuplja prašinu.

Ceo svoj životni vek moja baka je bila mala sestra Fadila Hoxhe, a ja sam celi svoj životni vek bila njena unuka.

Počela sam da pišem ovaj esej sa namerom da mapiram sećanja nekoliko živih osoba koje su učestvovale u izgradnji socijalističke Jugoslavije i onih koje su jedva preživele represiju, ali sam od samoga početka shvatila da je porodična storija moje bake uticala na svaki susret, na svaki intervju.

Ime moje porodice svuda mi je otvaralo vrata, ali ih je i zatvaralo. Ljudi su mi pripovedali priče za koje su mislili da želim da čujem, smatrajući da sam vodila bitku da sačuvam čast porodice ili da spasim ostatke „boljeg jugoslovenskog života“.

Oni nisu sasvim pogrešili. Jugoslovenska istorija me je privlačila kao što amatera arheologa privlači kopanje po dvorištu u potrazi za artefaktima.

Rođena sam 1988. i ne sećam se Tita, a ne znam ništa ni o blaženom jugoslovenskom konzumerizmu iz sedamdesetih. Da li sam ja onda jugonostalgična i zar to nije samo po sebi loša stvar? Na kraju krajeva, nostalgičari se smatraju sentimentalcima, naivnima i pomalo budalastima. Glaziranim očima sa setom se prisećaju prošlosti, sa divljenjem promatrajući svako sećanje kao jedinstveni kliker sa kog je vreme izbrisalo svaku nesavršenost. Ali, kao što je to Svetlana Boym (Bojm) pokazala u svojoj knjizi „The Future of Nostalgia“ (Budućnost nostalgije), ovo krajne savremeno stanje sadrži brojne nijanse koje potiču iz naše potrebe da zaustavimo vreme i napredak.

Nostalgija je suštinski dvosmislena i može da se odnosi na žudnju za prostorom i vremenom. Što je još bitnije, za razliku od melanholije, koja je individualne prirode, nostalgija se vrti oko odnosa između ličnog i kolektivnog sećanja. Svetlana Boym u svojoj knjizi opisuje dve vrste nostalgije: restorativnu i reflektivnu. Prva sebe ne smatra nostalgijom, već se predstavlja kao istina i tradicija, ispoljavajući se u nacionalnom i nacionalističkom buđenju i upuštajući se u antimoderno kreiranje mitova. Dok se restorativna nostalgija diči obnovom „spomenika iz prošlosti“, reflektivna nostalgija se „zadržava na ruševinama, patini vremena i istorije“. Prema tome, reflektivna nostalgija se bavi čežnjom, gubitkom i nemogućnošću da se pokrpe pukotine u sećanju, nešto za čime restorativni nostalgičari toliko žude.

Po rečima Svetlane Boym, na jednoj strani imamo restorativnu nostalgiju, koja ojačava homogenu „nacionalnu fabulu“, kolektivno sećanje zasnovano na narativima koji nameću „apsolutnu istinu“. Istovremeno, sa druge strane imamo reflektivnu nostalgiju koja naglašava odnos između individualnog i kolektivnog identiteta, ali ne tako što pokušava da ponovo stvori sjedinjene narative, već negovanjem praznina i razlika proisteklih iz suprotstavljenih gledišta.

Boym zaključuje da „nereflektivna nostalgija rađa čudovišta“.

Moja težnja je bila nostalgične prirode, ali je bila reflektivna. Pokušala sam da sakupim nepovezana sećanja o mojoj baki, ne da bih izgradila dosledan narativ o njoj ili njenoj generaciji, već da rekonstruišem privid drugačije temporalnosti: one u kojoj je moja baka nekada bila mlada i srećna, uvažavana članica društva. Na kraju krajeva, upustila sam se u potragu za privremenim stanjem u kom je moja baka, u stvari, kao osoba imala smisla.

Kao nekadašnja nastavnica istorije i geografije, moja baka je volela da čita dokumentarnu literaturu, posebno savremene biografije poznatih ličnosti. Pronalazila je utehu čitajući o famoznim muškarcima i ženama, o međusobnoj igri ličnog i istorijskog u nečijem životnom veku, a mislim da je uživala i u tračarenju.

U starosti je čitala memoare američkih predsednika, prvih dama i evropskih političara, posebno ceneći stil u kojem su pomenute knjige isprepletale istinu i iskustvo, činjenice i fikciju. Ove knjige su sasvim protivrečile načinu na koji su nas u školi učili da pišemo biografije, bilo da su njihov predmet poznate ili istorijske ličnosti, a posebno mučenici.

U privatnoj biblioteci moje bake prašinu su skupljale desetine........

© Peščanik