Kako je budućnost nestala iz politike

Suzan Zontag je jednom primetila da su „veliki pisci ili muževi ili ljubavnici“. Muževi su, prema njenom viđenju, pouzdani, razumljivi i pristojni. Ljubavnici su ćudljivi, sebični i često nepodnošljivi. Muževi vam razbistre misli; ljubavnici usmeravaju vašu maštu. Ova razlika još bolje funkcioniše kada je reč o političkim misliocima: Habermas je muž, Derida ljubavnik. Kada pišu o sebi, ljubavnici pišu ispovesti – setimo se Rusoa i de Kvinsija. Muževi pišu promišljanja: Rejmond Aron ili Karl Poper.

Politikolog Fransis Fukujama je tipičan muž. Njegovi memoari „U carstvu poslednjeg čoveka“ (In the Realm of the Last Man) ne nude sentimentalno obrazovanje; oni su priča o jednom intelektualnom putovanju. Stranice posvećene njegovoj porodici i njegovom životu kao Japanca-Amerikanca u godinama nakon Drugog svetskog rata ključne su za razumevanje izvora njegovog liberalizma i njegove svesti o slabostima tog sistema. Amerika je njegovoj porodici pružila priliku „potrage za srećom“; ta ista Amerika uskratila je nekim svojim građanima osnovna prava čim se osetila ugroženom i napadnutom i zatvorila ih u logore. Njegov liberalizam nikada nije bio naivan, već je određen odbojnošću prema svakom relativizmu.

Godine 1974, pošto je diplomirao na Kornelu i krenuo na postdiplomske studije iz komparativne književnosti, Fukujama je nekoliko meseci proveo u Parizu, gde je učio od vodećih francuskih teoretičara tog vremena – Rolana Barta, Žaka Deride i njihovog kruga. Kao učenik Alana Bluma, Fukujama je intelektualno oblikovan klasičnom političkom filozofijom i zato je dolazak u samo središte postmodernizma doživeo kao snažan potres. Ono što je iz tog flerta sa francuskom teorijom poneo sa sobom sažeto je u razgovoru koji je vodio sa književnom teoretičarkom Julijom Kristevom, koja ga je uveravala da je „Staljin imao pravo“. Pariz ga je naučio šta ne želi da bude.........

© Peščanik