Adam Smit je suviše važan mislilac da bi se čitao kroz gotove ideološke šablone. Njegovo delo ne pripada nijednoj savremenoj doktrini u jednostavnom i neposrednom smislu, a najmanje onoj vrsti neoliberalnog narativa koja u njemu želi da vidi svog potpunog i nedvosmislenog preteču. Upravo zato prema Smitu treba pokazati onu vrstu intelektualnog poštovanja koja podrazumeva pažljivo čitanje, istorijsku meru i svest o složenosti njegovog mišljenja.

Zato se povodom 250 godina od objavljivanja Bogatstva naroda vredi vratiti samom Smitu, a ne samo njegovim naknadnim upotrebama. To je i razlog zbog kojeg želim da se osvrnem na tekst Mijata Lakićevića objavljen na Peščaniku. Moj cilj nije osporavanje Smitovog značaja, već upravo suprotno: da ga zaštitim od pojednostavljenih interpretacija koje od jednog od utemeljivača političke ekonomije prave gotovo jednodimenzionalnog glasnogovornika današnjeg liberalnog ili neoliberalnog pogleda na svet. A Smit je, bez sumnje, bio mnogo složeniji mislilac od toga.

Problem Lakićevićevog teksta nije toliko u tome što brani liberalizam, koliko u tome što praktično svodi Smita na nekoliko teza: da privatni interes spontano proizvodi opšte dobro, da slobodna trgovina prirodno vodi miru i da su savremeni problemi sveta pre svega posledica odstupanja od jednog inače zdravog liberalnog poretka. Tako se kriza neoliberalizma prikazuje kao spoljašnji kvar, a ne kao rezultat unutrašnjih protivrečnosti samog kapitalističkog razvoja.

Osnovna greška takvog pristupa jeste poistovećivanje Adama Smita sa savremenim neoliberalizmom. Smit jeste branio tržište protiv merkantilističkih privilegija, ali to ga nipošto ne čini apologetom krupnog biznisa niti vernikom u spontanu harmoniju interesa. Naprotiv, u njegovom delu trgovci i proizvođači često se pojavljuju kao akteri skloni monopolskim težnjama i političkom pritisku na zakonodavce. Njegovo poverenje u tržište nije podrazumevalo poverenje u poslovne ljude kao društvenu klasu. O tome je pisao sa izuzetnom otvorenošću: „Ljudi koji se bave istim poslom retko se sastanu, čak i radi druženja i razonode, a da razgovor na kraju ne preraste u neku vrstu zavere protiv javnosti ili u dogovor kako da se podignu cene.“

Taj često citirani pasus nije usputna opaska. On pokazuje koliko je Smit bio svestan opasnosti od kartela, monopola i koordinisanog delovanja privatnih interesa protiv javnosti. Upravo zato nije ubedljivo čitati ga kao mislioca koji u ekonomskim akterima vidi prirodne nosioce opšteg dobra. Ako se iz njegovog dela izdvoji samo ideja slobodnog tržišta, a zanemari njegova trajna sumnja prema trgovačkim i vlasničkim interesima, dobija se pojednostavljena slika koja mnogo više govori o savremenoj ideologiji nego o samom Smitu.

Druga pogrešna interpretacija jeste svođenje Smita na formulu po kojoj privatni interes automatski proizvodi opšte dobro. To nije verno čitanje njegovog dela. On ne samo da u svojoj moralnoj filozofiji daleko više insistira na simpatiji, moralnim osećanjima i društvenim normama nego na pukom ličnom interesu, već i u Bogatstvu naroda jasno pokazuje da privatni profit ne usmerava nužno kapital tamo gde je društveno najkorisniji. Vlasnik kapitala vodi se sopstvenom dobiti, ali rezultat toga nije automatski ni razvoj proizvodnje ni racionalna raspodela resursa.

Smit primećuje da mnoga plodna zemljišta ostaju neobrađena ili slabo unapređena, dok se kapital često radije usmerava u udaljene trgovačke i spekulativne poduhvate. Time se razbija predstava da je kod Smita svaka privatna računica već sama po sebi društveno korisna. „Nevidljiva ruka“ kod njega ne deluje u praznom prostoru, niti u svetu krupnog kapitala oslobođenog svih ograničenja, nego u okviru zajednice u kojoj postoje uzajamno poverenje, moralne norme i neka vrsta društvene kontrole. Odnos pekara, mesara i mušterije nije isto što i ponašanje velikih trgovaca i vlasnika kapitala na širem tržištu. Kada se iz njegove složene analize izdvoji samo metafora „nevidljive ruke“, dobija se neoliberalni slogan, a ne Smit.

Treća slaba tačka ovakvog čitanja jeste predstava da je za Smita država gotovo isključivo smetnja ekonomskom životu. Ni to ne odgovara onome što on zapravo piše. U petoj knjizi Bogatstva naroda jasno navodi ključne javne funkcije države: odbranu zemlje, pravosuđe, izgradnju i održavanje javnih radova i infrastrukture, a govori i o obrazovanju kao oblasti od opšte društvene koristi. Drugim rečima, za Smita tržište ne funkcioniše u institucionalnom vakuumu.

Predstava o Smitu kao protivniku države zato predstavlja ozbiljno nerazumevanje njegovog dela. Smit nije bio zagovornik laissez-faire u smislu potpunog odsustva regulacije. Sam izraz potiče od fiziokrata, a Smit niti ga usvaja niti prihvata njihovu utopijsku predstavu o ekonomskom poretku. Naprotiv, bio je svestan da tržišta, kao i društvo u celini, počivaju na poverenju, stabilnim pravilima i institucijama koje obezbeđuju pravnu sigurnost. Ako se trgovci potpuno prepuste sopstvenim interesima, rezultat može biti upravo suprotan od onoga što apologeti nekontrolisanog tržišta očekuju: sklonost ka kartelima, monopolu i dogovorima protiv javnosti. Zato problem za Smita nije postojanje države kao takve, već njeno zarobljavanje parcijalnim interesima i privilegijama.

Upravo tu se otvara i sledeće, dublje pitanje. Ako je još Adam Smit, na početku razvoja modernog kapitalizma, jasno video da su ljudi istog zanata skloni dogovoru protiv javnosti i podizanju cena, onda je teško tvrditi da su monopol, oligopol i ekonomska koncentracija tek kasnija deformacija jednog inače zdravog tržišnog poretka. Naprotiv, Smit je već uočavao tendenciju da ekonomski akteri, čim im se za to ukaže prilika, ograničavaju konkurenciju i koriste svoju poziciju protiv opšteg interesa.

Četvrta greška jeste ideja da slobodna trgovina prirodno vodi miru. To je jedna od najupornijih liberalnih iluzija. Marks je još sredinom devetnaestog veka upozoravao da slobodna trgovina ne ukida klasne antagonizme, nego ih zaoštrava, a da širenje tržišta znači i širenje eksploatacije. Iz marksističke perspektive, svetsko tržište ne neutralizuje silu, već joj daje nove oblike. Ratovi, sankcije, blokovske podele i geopolitičko nasilje zato nisu spoljašnji kvarovi jednog inače harmoničnog poretka, nego trajno prisutni oblici njegove reprodukcije na svetskom nivou. Zbog toga je pogrešno suprotstaviti zamišljeni liberalni mir savremenim „neo-iliberalnim“ sukobima, kao da su kolonijalizam, imperijalna trgovina i vojna zaštita tržišta bili istorijska slučajnost, a ne sastavni deo razvoja kapitalizma.

Ni sam Smit, međutim, nije trgovinu shvatao tako naivno kako to sugeriše ovakva liberalna slika sveta. Iako je branio slobodniju trgovinu protiv merkantilističkih ograničenja, pravio je važne izuzetke, pre svega onda kada je reč o odbrani: njegova poznata formulacija da je „odbrana mnogo važnija od blagostanja“ pokazuje da trgovina za njega nije bila apsolutni princip kome se sve drugo mora podrediti. Štaviše, njegov odnos prema kolonijalnoj trgovini bio je daleko od idealizacije. Smit je vrlo dobro razumeo da se iza jezika trgovinske slobode često kriju monopol, privilegija i imperijalna prinuda. Nije slučajno da je vlast trgovačkih kompanija u kolonijama opisivao kao „možda najgoru od svih vlasti za bilo koju zemlju“. Utoliko je čudnije iz Smita izvoditi jednostavnu jednačinu po kojoj globalna trgovina sama po sebi proizvodi univerzalni mir.

Peta slaba tačka ovakvog tumačenja jeste zanemarivanje klasne prirode države. U Lakićevićevom tekstu problem izgleda nastaje tek onda kada pojedini lideri počnu da samovoljno menjaju pravila igre. Marksistički problem je, međutim, dublji: pravila igre u kapitalizmu nikada nisu neutralna, jer država nije samo čuvar slobodne razmene, već institucionalni okvir reprodukcije svojine i akumulacije. Smit, naravno, nije bio marksista, ali nije bio ni teoretičar klasne harmonije. On je rad video kao izvor vrednosti, ali je istovremeno pokazivao da radnik proizvod svog rada deli sa klasama koje ne stvaraju robu, već prisvajaju prihod na osnovu vlasništva. Pisao je o onima koji imaju pravo da „žanju tamo gde nisu sejali“, o civilnoj vlasti vezanoj za zaštitu svojine, pa i o „gnusnoj maksimi gospodara čovečanstva“: „sve za nas, ništa za druge“. Teško je iz takvog autora izvući predstavu o prirodno skladnom liberalnom poretku. Naprotiv, i bez marksističkog pojmovnika, Smit je vrlo dobro razumeo da ekonomska nejednakost proizvodi i nejednakost političkog uticaja.

Šesta greška jeste moralizacija istorije i uredno razdvajanje „dobrog“ liberalizma od njegovih navodnih izopačenja. U tekstu se raspad neoliberalnog projekta objašnjava gotovo personalistički: pojavili su se Tramp, Putin i Si, zajedno sa svojim satrapima, i rasturili univerzalni liberalni poredak, dokrajčivši time i predstavu o „kraju istorije“. Takva slika je, međutim, i teorijski i istorijski suviše uredna da bi bila uverljiva. Neoliberalizam nije spoljašnja negacija liberalizma, već jedan njegov istorijski oblik, nastao u određenoj fazi razvoja kapitalizma i pod pritiskom njegovih unutrašnjih protivrečnosti.

Marksistički pristup bi zato pitao nešto drugo: zašto su baš takve političke forme postale funkcionalne kapitalu u fazi duge stagnacije, geopolitičke fragmentacije i pada legitimnosti liberalnog centra? Drugim rečima, Tramp, Putin i Si nisu prvenstveno uzrok krize liberalnog poretka, već simptom činjenice da liberalni centar više ne može da stabilizuje sopstvene protivrečnosti starim instrumentima. Tu se posledica uzima za uzrok, a struktura zamenjuje psihologijom lidera.

Zato problem Lakićevićevog teksta nije samo u tome što pojednostavljuje Smita, već i u tome što kroz takvo čitanje reprodukuje jednu širu liberalnu iluziju: da kapitalizam prirodno teži ravnoteži, miru i opštem interesu, a da krize nastaju tek kada se pojave politički akteri koji odstupaju od njegovog „normalnog“ toka. Marksistička kritika polazi od suprotne pretpostavke. Kapitalizam ne teži slobodnoj harmoniji, nego akumulaciji, koncentraciji, klasnoj dominaciji i periodičnim krizama.

U tom smislu, neoliberalni projekat nije propao zato što su ga srušili Putin i Si, niti zato što su se pojedini lideri udaljili od Smitove navodne poruke. Propao je zato što je pokušao da istorijski ograničen i duboko protivrečan oblik kapitalizma predstavi kao univerzalni model slobode, mira i razuma.

U jednoj stvari bih se, međutim, sa Lakićevićem složio: Adam Smit jeste i danas aktuelan, možda čak potrebniji nego u mnogim prethodnim razdobljima. Ali nije aktuelan kao moralni uzor savremenog liberalizma, niti kao autor gotovog nacrta za neki novi harmonični svet. Aktuelan je pre svega zato što je već na početku modernog kapitalizma video neke od njegovih najdubljih protivrečnosti: sklonost monopolu, političkom uticaju vlasničkih interesa, društvenim nejednakostima i imperijalnim deformacijama trgovine. Upravo zato Smit zaslužuje da bude čitan pažljivo i pošteno, ne kao prorok neoliberalne harmonije, nego kao mislilac čije delo i danas može da posluži kritici kapitalističkog poretka.

Peščanik.net, 12.03.2026.

Srodni link: Mijat Lakićević – Dva i po veka „Bogatstva naroda“: Adam Smit i naše doba

© Peščanik