Prikaz crtane serije „Stranger Things: Tale from ’85“ (Netflix, 2026)

Evo, neka čitalac sam kaže – šta tačno pamti iz pet sezona serije „Stranger Things“? Da li se seća šta je bilo u prvoj, a šta u trećoj sezoni? Dobro, prve se još i sećamo, ipak je bila prva, a treću pamtimo jer se prvi put pojavila Robin, četvrtu je, barem za nas ovde, obeležio Nikola Đuričko i izlet u SSSR uopšte. Naravno, u drugoj sezoni pojavila se Maxine, zbog koje smo s nestrpljenjem čekali 5. sezonu. Ali, šta je baš bilo u kojoj sezoni i kako je išla priča – nije verovatno da smo pouzdano zapamtili.

Tim pre što je svaka sezona pratila praktično isti narativni šablon. Pojavila bi se čudovišta iz druge dimenzije, iz sveta naopačke, nesrećni Will bi stradao, dok ga drugari ne oslobode i ne oteraju čudovišta iz „našeg“ sveta. I onda se s vremenom sve preklopi i pomeša. Pošto je to tako, šta onda pamtimo? Pamtimo karaktere i pamtimo njihove odnose. Iako se u svakoj sezoni pojavilo još neko novo lice, ako je trebalo da se zadrži, uslov je bio da se prilagodi postojećim odnosima i postane deo grupe, pored toga što je i karakterom moralo biti nalik na ostale glavne junake.

I u tom smislu, braća Duffer stvorila su epsku celinu, mislim na formulaičnost njihovog pripovedanja i kada je reč o sklapanju priče i kada govorimo o ponavljanju stalnih mesta ili karaktera u pričama u svakoj sezoni. Zato nije bio veliki problem što smo dugo čekali novi niz epizoda i zato smo se brzo uključivali i vezivali za njih čim bi sezona počela. Ali, priča je ipak išla ka nekom cilju, a glavni junaci su se menjali barem onoliko koliko su glumci odrastali između sezona. Što je bila i jedna od glavnih zamerki autorima serije – karakteri kao da su bili imuni na proteklo vreme.

Dakle, voleli smo i priču i karaktere, a karaktere smo voleli zbog toga što su takvi kakvi jesu, ali i zbog odnosa između njih. Nudila nam je serija priču o nefunkcionalnoj porodici ipak punoj ljubavi i spremnosti na žrtvu, ali i o grupi stalno pred raspadom a ipak uvek na okupu, pogotovo kada je najteže, dakle kada je najpotrebnije. Tako su nas Dufferi vezali za seriju. Uz sve to, vezali su nas i fikcionalnom (re)konstrukcijom sveta iz osamdesetih godina 20. veka, sveta dakle koji u stvarnosti nikada nije postojao. Umesto stvarnosti, u seriji smo dobili ambleme iz prošlosti i taj nam se svet dopao više od onog koji zaista pamtimo.

Dobro, čemu opet ovo vraćanje na sada već odavno završenu seriju? Pisali smo o petoj sezoni, rekli šta smo mislili da je važno, malo prigovarali da je ispalo da je sve zlo iz serije – to bi moglo biti jedno tumačenje – zapravo Willova projekcija nelagode što je peder (nije ružna reč) na svet oko njega, a nasilje, to jest horror u seriji jeste slika potencijalnog nasilja i užasa koji može očekivati osoba svesna da se po (samo) jednoj svojoj osobini bitno razlikuje od dominantnog identitetskog obrasca. Reći će Will da je njegov najveći strah da će ga prijatelji napustiti kada shvate da je peder.

Taj strah, i to će objasniti Will, otvorio je vrata Vecni, samom sotoni, ili čudovištima iz druge dimenzije, kako god hoćete, da nahrupe u naš svet i probaju da ga unište. Tu je naravno i zla država sa svojim aparatima sile, i lokalna mikro zajednica svesna da na svojim leđima nosi čitav svet i štiti/čuva njegovu (pristojnu) budućnost. Tipična priča o odrastanju (coming of age, što bi rekli Amerikanci) i tipičan horror jer strah od sveta koji nas okružuje i za koji nam se čini da ga dobro poznajemo (pa ga se zato i plašimo) projektuje na neki drugi, čudovišni svet, jer je tako ipak podnošljivije.

Dakle, priča je gotova, tumači su ponudili tumačenja, ali ipak nije kraj. Netflix je netom pustio animiranu seriju „Stranger Things: Tales from ’85“, čitavih 10 epizoda. I ne, serija nam neće reći šta je bio s Eleven posle kraja (dakle, ’85), niti ćemo saznati bilo šta iz istorije Hawkinsa pre vremena prve sezone (’85). Niti ćemo pratiti život, recimo, Eddieja, pre nego što se pojavio u četvrtoj sezoni i junački stradao da bi zaštitio drugare. U crtanom filmu gledaćemo sve što smo već videli u igranoj seriji. Nije ovo preuveličavanje, mislim doslovno – sve isto.

E sad, što se neko mučio da dopiše priču – i smesti je u vreme između druge i treće sezone – i da za tu priču osmisli nekoliko novih upečatljivih junaka (po istom obrascu za nove junake poznatom iz serije), da sve to animira (porede autori serije svoje delo s „Into the Spider-Verse“, što je, meni se čini, svetogrđe), da dovede glumce koji će dati glasove poznatim junacima i to tako da oni – ne može drugačije – sasvim liče na glasove junaka iz igrane serije, dakle čemu toliki trud da bi se prikazalo, ispričalo: isto. Nemam odgovor na ovo pitanje, mimo toga što ću priznati da sam se na sam pomen „Stranger Things“ nacrtao ispred ekrana i pustio crtani.

Sasvim je moguće da smo tokom protekle decenije i pet sezona serije stekli nešto poput Pavlovljevog refleksa, pa kao zombiji uključujemo televizor ili računar, izlazimo na Netflix i puštamo sve što se zove „Stranger Things“. Da se odmah razumemo, ne zameram nam što smo takvi, niti Netflixu i Dufferima zameram što su nas takvima napravili: odradili su „đavolski“ dobar posao. Ali, ne treba sad to da zloupotrebe i ogade nam lepe uspomene. Serija je i dalje dostupna na platformi, umesto crtanog, možemo mirno odgledati neku od prethodnih sezona, jer – svejedno je da l gledamo jedno ili drugo.

Odnosno, nije baš sasvim svejedno. Koliko god da je priča o odrastanju, „Stranger Things“ uopšte nije bila serija (samo) za tinejdžere. Istini za volju, malo koji tinejdžer-gledalac serije imao je blagu predstavu o osamdesetim, ako je neku predstavu uopšte imao, u šta treba sumnjati. Otuda je priča o nostalgiji koja se zakačila za seriju vrlo sumnjiva. Nije reč bila o nostalgiji, reč je bila o izmišljenoj prošlosti u kojoj smo neki izmišljeni mi bili mnogo bolji nego što smo danas, a osamdesete su poslužile, sad već vrlo daleke, kao neki novi izmaštani srednji vek.

„Priče iz ’85“, pak, samo samo su ovo: crtani za tinejdžere i ništa više od toga. Neki prikazivači našalili su se i napisali da „Priče“ rade na pogon nostalgije za nostalgijom. Što nije tačno, rekao bih, ali pogađa pravo u jednu drugu metu. Ako gledate „Priče“, a tinejdžer ste, što je malo verovatno ako čitate ovaj tekst, ništa vam neće biti jasno ako niste odgledali seriju. U toj meri se crtana serija oslanja na obrasce iz igrane serije i ponavlja ih. Naprosto, autori podrazumevaju da ste odgledali svih pet sezona i računaju na tako kad vam pričaju „novu“ priču.

Ali, ako ste odgledali svih pet sezona, teško da ste 2026. dočekali kao tinejdžer. Jeste, potpuni raskorak. Kako s publikom, tako i sa samom celinom priče. Jer, ako umetak stavite između druge i treće sezone, logično je da se pitate – kako je to već primetio jedan kritičar – šta se dogodilo s novim glavnim junacima u već prikazanim sezonama, gde nema ni traga od njih. Naravno, čitalac bi sad mogao da kaže – pa kako je (inače genijalna serija) „Endeavour“ iliti „Mladi Morse“ prošla kroz čitavih devet sezona a da od njih nema ni traga u seriji „Inspektor Morse“ koja joj vremenski sledi, a snimljena je ranije.

Pa tako što je na kraju sve lepo objašnjeno. Pa možda će na kraju ove priče, jer reč je tek o prvoj sezoni, takođe ponešto biti objašnjeno, ne odustaje čitalac. Možda i hoće, ali „Endeavour“ je po svemu drugačiji od „Morsea“, i imalo je smisla napraviti devet sezona jer je sve bilo osmišljeno perfektno i ništa se nije (iako je bilo odblesaka „Morsea“) preklopilo ili ponovilo. U „Pričama“ je sve isto, a povrh svega je još i promenjena ciljna grupa, to jest podrazumeva se nova publika (tinejdžera), a rekli smo zašto je to problem.

Dobro, imali smo i crtanu seriju izvedenu iz priča o Parku iz doba jure. Ali, i to je poređenje koje ide na štetu „Priča“. Ta crtana serija iz doba jure je zaista bila za tinejdžere, u ponečemu slična „Stranger Things“, i mogla se gledati sasvim nezavisno od poznavanja sveta iz koga nam je stigla. Hoću da kažem, ako nije samo pokušaj da se igra na nostalgiju za nostalgijom, zaista je teško reći šta su „Priče iz ’85“. I zato ceo ovaj prikaz: cela stvar je prilično bizarna. Dufferi su se pokazali kao vrhunski pripovedači, i nije nemoguće da će nas i sad u jednom trenutku iznenaditi i pridobiti.

Ali, ako se to ne dogodi, onda je na delu čisto unovčavanje ranije inače zaslužene privrženosti. A to je bizarno utoliko što se računa da smo zaboravili mnoge stvari iz glavne priče (kao što i jesmo), da, iako smo zaboravili, ostajemo vezani za nju, i sad nam se nudi nova priča, za koju ćemo se, očekuje se, takođe vezati iako ništa ne pamtimo, ali ona neće raditi ako smo zaboravili šta je bilo u glavnoj priči. Ko zna, možda zaista tako radi nostalgija, ali je sasvim sigurno da priče rade drugačije.

Peščanik.net, 28.04.2026.

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026

Srećan kraj - 24/04/2026

Bugarska i Mađarska: sličnosti i razlike sa Srbijom - 21/04/2026

© Peščanik