Dobro, nije lustracija sama po sebi – ružna reč. Na nju ljudi ovde ne reaguju s gađenjem kao što reaguju, recimo, na – tranzicionu pravdu. A na tranzicionu pravdu reaguju kao na – psovku. Od tranzicione pravde možda je omraženija samo – tranzicija. Ali, lustracija se nekako izvukla iz tog grozda oko tranzicije, i sad nam zvuči nekako lepo. Pogotovo s usana – studenata.

Čitalac, moj vršnjak, dobro se seća – Komisija za istinu, lustracija, Sud u Hagu, Javno tužilaštvo za ratne zločine… – sve je to radilo s mukom i pod moranjem, ako je uopšte radilo, a uglavnom nije u toj prvoj deceniji posle 2000. Tranziciju smo zamrzeli kasnije, a na pokušaj da se utvrdi istina o devedesetima i kazne odgovorni za gnusna zlodela odmah smo gledali s gađenjem.

I umesto da primenimo mere iz repertoara tranzicione pravde, sve više smo, mahom zlurado, hteli da objasnimo zašto to kod nas ne radi ili, još bolje, zašto uopšte ne bi ni trebalo da radi. Naslušao sam se gluposti o pravdi pobednika, o imperijalističkom svaljivanju krivice na jadne, potlačene – uvek i samo žrtve – Srbe, o uterivanju griže savesti da bi nas ućutkali i lakše nam oteli sve vredno što imamo (jeste, uključujući i Kosovo).

I onda, dve i po decenije kasnije, dođu studenti i kažu – lustracija. I odasvud samo klicanje i aplauzi. Jeste, nisu studenti izgovorili ni t od tranzicione pravde, nego samo: lustracija, a to zvuči nekako plemenito, u moralnom smislu čak i aristokratski, oslobođeno svih ružnih konotacija tranzicione pravde. Ali, možemo se praviti ludi koliko god hoćemo, jedno bez drugog ne ide. Hoću da kažem, sve što važi za lustraciju, važi i za tranzicionu pravdu, i obrnuto.

Ko god obeća lustraciju, zakoračio je u vilajet tranzicione........

© Peščanik