Naslov je dakle – šala. I trebalo bi odmah, što bi se reklo – na prvu loptu, da pokaže zašto (pobedničko) organizovanje opozicije u komplikovanom mađarskom izbornom sistemu (većinski + proporcionalni) nije baš tako lako, ako je uopšte, prenosivo u Srbiju. Što, naravno, nipošto ne znači da nam iz Mađarske nisu stigle dobre vesti i da ne treba da im se radujemo. Treba da im se radujemo, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog samih Mađara. Ali, vrlo je verovatno da ćemo i mi osetiti dobre posledice netom završenih izbora u Mađarskoj.

Čitalac se seća, imali smo jednom davno makedonski izborni scenario (jak opozicioni vođa), pa onda crnogorski (tri kolone), a sad smo dobili i mađarski (takozvani referendum). Jeste, mislim na primere za domaću opoziciju i opoziciono nastrojene žitelje Srbije u (političkoj) borbi protiv tekućeg režima. Da odmah kažemo, iz svakog od tih primera imalo je šta da se nauči. Ali, pokazalo se, nekako nisu radili ni makedonski ni crnogorski scenario kod nas. Videćemo šta će biti s mađarskim.

Samo, pre nego što čitav svet, pa i susednu Mađarsku, savijemo prema svojoj meri i svojim potrebama i željama, hajde da vidimo zašto bi mađarski izbori i pobeda opozicije mogli biti važni i za ostatak sveta, ili barem Evrope, mimo Srbije.

Već više od decenije živimo u takozvanoj eri populističke desnice. Možemo je nazvati i revolucionarnom (dakle, u tom smislu ne možemo je nikako videti konzervativnom) desnicom. Desnica je u usponu, demokratija je u padu, tradicionalne stranke nisu više ni privlačne ni efikasne, sve to nestaje pod populističkim talasom zdesna. A na vrhu tog talasa, više od decenije i po jahao je i predvodio ga niko drugi do netom poraženi na mađarskim izborima Victor Orbán.

Samo što Orbán nije tu stajao sam, podupirali su ga na razne i mnoge načine i Trump i Putin. Taj trijumvirat nove (mora se opet reći, makar i u zagradi, revolucionarne) desnice izgledao je donedavno nepobedivo. Pod njihovim okriljem rasle su i jačale desne i krajnje desne, tobože populističke, a zapravo antisistemske stranke i u Francuskoj, i u Nemačkoj, i u Britaniji (Italija se opet pokazuje kao nešto drugo, pa je možemo ovde ostaviti po strani.)

I sad su njih trojica izašli zajedno na izbore u Mađarskoj i potučeni su do nogu (o čemu više kasnije, jer nije baš do nogu). Trump na svoj glupi, prostački i krajnje otvoreni, dakle rijaliti način, a Putin opet na svoj, iz senke, potmuli i podmukli način. Dakle, obojica su rame uz rame s Orbánom trčala mađarsku izbornu trku i ubedljivo je izgubili. A kao pobednik se, gle čuda, pojavila već oplakana i bezmalo zaboravljena EU. Pokazali Mađari da im je ta nikakva EU draža i od Trumpa i od Putina: dobra vest.

Nisu navodni populisti ni do sad prolazili baš najsjajnije na izborima u evropskim zemljama, ali su im brojevi glasova rasli i pokazivali su se kao sve veća pretnja, iako su u odsudnom trenutku izbore gubili uglavnom zahvaljujući opet prezrenoj – levici. Vidi izbore u Francuskoj, na primer. Posle poraza Orbána, možda bismo mogli da očekujemo da se trend okrene i da konačno vidimo da brojevi počnu da im padaju. To bi se onda pokazalo kao druga dobra vest.

I od jedne i od druge dobre vesti Srbija bi mogla imati samo koristi, bez obzira na to da li je mađarski scenario (dakle, model opozicionog izbornog organizovanja) primenljiv i kod nas, a vrlo je verovatno da nije.

No, kada vesti iz Mađarske tumačimo kao dobre, treba podići i jednu ogradu. Kako god da bude izgledao mađarski parlament (a biće uglavnom u bojama Tisze), pobeda Pétera Magyara i njegove stranke nad Orbánom i njegovom strankom nije bila ubedljiva, barem ne onako kako stvari sad stoje u parlamentu. Za Tiszu je glasalo nešto manje od 53 odsto žitelja Mađarske, a za Fidesz gotovo 40. U parlamentu pak, Tisza će imati oko 70 odsto poslanika (136 ili 137), a Fidesz manje od 30 odsto (56).

Orbánu se osvetila njegova nezajažljivost. On je menjao izborne zakone i granice okruga tako da dobije dvotrećinsku većinu u parlamentu ne bi li pravno prekrojio Mađarsku. I sad mu se to obilo o glavu. Čitalac se seća 2018, i tadašnjih izbora u Mađarskoj, s manje od 50 odsto glasova, Orbán je uzeo dve trećine poslaničkih mesta u parlamentu. Sad se dogodilo nešto slično, samo obrnuto: opozicija i stranka na vlasti su promenile mesta apsolutnih pobednika i gubitnika.

Čitalac se možda seća i izbora u Srbiji, prvih parlamentarnih višestranačkih iz 1990. Tada je SPS s manje od 50 odsto glasova uzeo gotovo 80 odsto mesta u parlamentu zahvaljujući dvokružnom većinskom izbornom sistemu. Komplikovan izborni sistem, koji formalno kombinuje elemente većinskog i proporcionalnog sistema, favorizujući pobedničku stranku, sad je došao glave samom Orbánu. To bi mogla biti treća poruka s mađarskih izbora: ko god se ovde zalaže za većinski umesto proporcionalnog izbornog sistema treba to da ima na umu.

Režimi poput Orbánovog ili Vučićevog kada gube na izborima, ne gube s velikom razlikom. Ne treba se nadati da će Vučić i njegova grupa (jer to nije stranka) jednom kada raspišu pa izgube izbore na tim izborima dobiti manje od četrdesetak odsto glasova. S tim procentima, u većinskom sistemu, s pažljivo podešenim izbornim okruzima, mogli bi doći i do dvotrećinske većine u parlamentu. Treba dakle čuvati proporcionalni sistem u Srbiji barem dok ne padne tekući režim.

Još nešto je važno: nisu vesti iz Mađarske samo i isključivo dobre za nas (kad kažem nas, mislim na pobunjene žitelje Srbije). Videli smo barem nekoliko stvari o kojima možemo samo da sanjamo u Srbiji. Prvo: Orbán je par sati nakon zatvaranja izbornih mesta u Mađarskoj čestitao Magyaru na izbornoj pobedi. Drugo: rezultati izbora obelodanjivani su brzinom svetlosti, i to nisu radile nevladine organizacije ili stranke, to su radila državna tela, iako rezultati nisu išli naruku tekućem režimu.

Bojim se da i jedno i drugo ne možemo ni da zamislimo u Srbiji. Utoliko je Mađarima bilo lakše, a nama će biti teže. Zato je teško sada reći i šta bismo to ovde mogli da uzmemo iz mađarske izborne priče (da ne kažem bajke). Recimo, Orbána nije srušila neka – recimo tako – tradicionalna opoziciona stranka. Srušio ga je odmetnuti čovek iz njegovog najbližeg okruženja. To bi bilo, recimo, kao da Branko Ružić preotme SPS ili napravi svoju stranku i stane na čelo opozicije (smešno, je l da).

S druge strane, ipak ga je srušila stranka, a ne amorfna grupa.

Dakle, razdor – da tako kažemo – u srcu tame doveo je do pada Orbána, a ne istrajni rad postojećih stranaka u opoziciji ili neka potpuno nova grupa s nepoznatom strukturom i bez prepoznatljivih lica na čelu. Dalje, Orbánu na pamet nije palo da krade izbore. Niti su batinaši krstarili mađarskim mestima i zastrašivali potencijalne birače Tisze. Sve su to ogromne razlike između Srbije i Mađarske, i utoliko mađarski model ne deluje kao lako primenljiv u Srbiji.

Konačno, Mađarska je u EU, a Srbija… zaista, gde je Srbija? Vučić je gura u zagrljaj s Trumpom, Putinom, ili s bratom Sijem, iako je nijedan od njih ne želi. Drugo je bila Mađarska pod Orbánom.

Peščanik.net, 14.04.2026.

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Može li Ružić kao Magyar - 14/04/2026

Medijsko (g)roblje - 10/04/2026

Predizborni mađarsko-srpski cirkus - 07/04/2026

© Peščanik