Naslov ne referiše na nekada poznati i kontroverzni film iz 1980, o životu Bušmana. Mada podrugljivost s kojom su u filmu prikazani Bušmani, to jest insistiranje na njihovoj „primitivnosti“ tiče se posredno i ovog teksta. Ako ne referiše na taj istoimeni film, nije mu namera ni da uputi na nešto mistično, što je pošlo po zlu. U stvari, banalno je: na teme su pali ovi naši bogovi, što misle da mogu da kroje svet prema svojoj naopakoj meri.

Čitalac zna, ima raznih bogova kao što ima i raznih ljudi. Neki bogovi ne mogu ili ne smeju da prave svetove. A nisu ni svi stvoreni svetovi isti. Gnoza nas, na primer, uči – ako smo skloni da je prihvatimo kao učenje – da ima bogova višeg i nižeg reda, te da u skladu s tim oni mogu stvarati svetove isto tako višeg odnosno nižeg reda. Svetovi nižeg reda ne mogu kršiti pravila ili stajati nasuprot svetovima višeg reda. Koga to zanima, neka baci pogled na gnostička učenja, ako već nije. Kome je to zanimljivo, neka uroni u prozne svetove Williama S. Burroughsa1 – on je sav izašao iz gnoze, jednako kao i iz popularne kulture.

Mi ćemo pak na drugu stranu. Naša tema ovde biće, kao što smo već rekli, ovi naši mali lokalni bogovi. Recimo, baš ovi što sede u Visokom savetu tužilaštva. Sofija Mandić je jasno objasnila šta je sve problem u odgovoru tog tela na izveštaj Venecijanske komisije o takozvanim Mrdićevim zakonima i odlukama donetim netom po njihovom usvajanju. Samo što je Sofija Mandić pravnica, šta se nje tiču gnostička učenja i bogovi nižeg i višeg reda, je l da? Ona kaže, članovi Visokog saveta tužilaštva lažu, ako baš i ne krše zakon. Tačka.

Ja bih ipak da dodam: lažu na poseban način, tako što ne samo ruše postojeći svet i pravila na kojima on stoji nego u isto vreme i stvaraju jedan drugi svet, prema svojoj volji i svojim željama i potrebama. U tom smislu zaista na njih možemo gledati kao na bogove, i onda još samo treba da utvrdimo kog su reda.

Da odmah bude jasno, nije ovo prvi put da se u našem pravosuđu događa veliki prasak i da nastaje čitav jedan novi svet, dok postojeći nestaje bez traga. Prvi takav prasak, ako nešto nisam preskočio, dogodio se kada je trebalo pokazati da Vučićev brat nije Vučićev brat. Seća se čitalac, bila je tada reč o identitetu, krađi identiteta i načinima da se utvrdi identitet, bratov. Odmah da kažem, svetovi stoje i padaju zajedno s garancijama individualnih, kolektivnih ili opštih identiteta. Opšti identitet bio bi da je svet koji smo imali juče isti ovaj svet što ga imamo danas.

Svet u kome........

© Peščanik