Ako je čitalac pomislio da se u naslovu misli na životinje iz redova vlasti a da je posed zloslutna metafora za Srbiju pod tekućim režimom, zamalo je pogodio. Jer, to je bila prvobitna namera, da se ljudi iz vlasti nazovu životinjama. Ali, jake reči ne pomažu, pa sam se predomislio i rešio da naslov bude referenca na jedan strip sa sličnim naslovom, dakle na crtani roman „Životinjski zamak“. Vratićemo se na tu priču.

Početni afekat – frustraciju ako baš hoćete – kao reakciju treba odmah povezati s ponašanjem vlasti posle smrti studentkinje na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Samo saosećanje za porodicu i prijatelje mrtve devojke. Samo tuga za studentkinjom. U takvim situacijama ljudska bića ne treba i ne bi trebalo da mogu da osete i kažu bilo šta drugo. Ali, kao da na vlasti nemamo ljudska bića i otuda, onda, ta prvobitna namera.

Udahni duboko, zadrži dah, izdahni. I tako više puta. Nešto mirniji, odbacio sam jake reči i figure i posegnuo za referencama. Da li smo očekivali da će tako strašnu stvar kao što je smrt devojke zloupotrebiti u propagandne svrhe, za potrebe predizborne kampanje? Iskreno, ne. A trebalo je. Koliko puta treba da se dogodi isto da bismo počeli da očekujemo da će se to isto dogoditi ponovo? Jer, nije ovo od juče.

Ponoviću koliko god puta da bude potrebno – gledajte oko sebe i konačno prihvatite kako se raspala Jugoslavija i kako su počeli ratovi za njene teritorije i bogatstvo. Sve je krenulo odavde, a huškačka kampanja bila je istovetna kampanji koju gledamo i pred ove izbore od 29. marta, kao i kampanji kojoj smo izloženi u protekloj godini i po. Čitalac, moj vršnjak, mora se sećati, ako je 1992. prolazio pokraj parka na Obilićevom vencu, ulicom Vuka Karadžića, prozora Muzeja primenjene umetnosti.

Ako ih je video, nikada neće zaboraviti grozne fotografije u tom izlogu. Ali, da se ne prisećamo, uzmimo zapis iz tog vremena. O izložbi „Genocid nad Srbima 1941-1945, 1991/1992“ prikaz „Trijumf mrtve prirode“ blagovremeno je, dakle odmah napisao Branko Vučićević.1 „Pojava zamašne količine leševa (na fotografijama) u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti izazvala je sablazan u prosvećenim krugovima“ – tako je počeo.

Na sablazan Vučićević odgovora smireno prosvetiteljski, što bi se i očekivalo od autora koji je na isti način, smireno i prosvetiteljski dakle, uveo termin Serbian cutting2 za specifično srpski filmski postupak montaže i u duhu izvornih kulturnih studija povezao ga s (krvožednim) sklonostima i običajima naroda koji je postupak – recimo to tako, organicistički patetično – iznedrio. Izložbu je Vučićević video – suspregni zgražanje, dragi čitaoče – kao „nastavni film“.

„Žanr prigodan i sam po sebi obično dosadan“, dodaće odmah u zagradi. A onda ju je, kao nastavni film, brutalno precizno predstavio: „Nastava je iz klanja, vađenja očiju, odsecanja udova, testerisanja........

© Peščanik