Ako je čitalac pomislio da se u naslovu misli na životinje iz redova vlasti a da je posed zloslutna metafora za Srbiju pod tekućim režimom, zamalo je pogodio. Jer, to je bila prvobitna namera, da se ljudi iz vlasti nazovu životinjama. Ali, jake reči ne pomažu, pa sam se predomislio i rešio da naslov bude referenca na jedan strip sa sličnim naslovom, dakle na crtani roman „Životinjski zamak“. Vratićemo se na tu priču.

Početni afekat – frustraciju ako baš hoćete – kao reakciju treba odmah povezati s ponašanjem vlasti posle smrti studentkinje na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Samo saosećanje za porodicu i prijatelje mrtve devojke. Samo tuga za studentkinjom. U takvim situacijama ljudska bića ne treba i ne bi trebalo da mogu da osete i kažu bilo šta drugo. Ali, kao da na vlasti nemamo ljudska bića i otuda, onda, ta prvobitna namera.

Udahni duboko, zadrži dah, izdahni. I tako više puta. Nešto mirniji, odbacio sam jake reči i figure i posegnuo za referencama. Da li smo očekivali da će tako strašnu stvar kao što je smrt devojke zloupotrebiti u propagandne svrhe, za potrebe predizborne kampanje? Iskreno, ne. A trebalo je. Koliko puta treba da se dogodi isto da bismo počeli da očekujemo da će se to isto dogoditi ponovo? Jer, nije ovo od juče.

Ponoviću koliko god puta da bude potrebno – gledajte oko sebe i konačno prihvatite kako se raspala Jugoslavija i kako su počeli ratovi za njene teritorije i bogatstvo. Sve je krenulo odavde, a huškačka kampanja bila je istovetna kampanji koju gledamo i pred ove izbore od 29. marta, kao i kampanji kojoj smo izloženi u protekloj godini i po. Čitalac, moj vršnjak, mora se sećati, ako je 1992. prolazio pokraj parka na Obilićevom vencu, ulicom Vuka Karadžića, prozora Muzeja primenjene umetnosti.

Ako ih je video, nikada neće zaboraviti grozne fotografije u tom izlogu. Ali, da se ne prisećamo, uzmimo zapis iz tog vremena. O izložbi „Genocid nad Srbima 1941-1945, 1991/1992“ prikaz „Trijumf mrtve prirode“ blagovremeno je, dakle odmah napisao Branko Vučićević.1 „Pojava zamašne količine leševa (na fotografijama) u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti izazvala je sablazan u prosvećenim krugovima“ – tako je počeo.

Na sablazan Vučićević odgovora smireno prosvetiteljski, što bi se i očekivalo od autora koji je na isti način, smireno i prosvetiteljski dakle, uveo termin Serbian cutting2 za specifično srpski filmski postupak montaže i u duhu izvornih kulturnih studija povezao ga s (krvožednim) sklonostima i običajima naroda koji je postupak – recimo to tako, organicistički patetično – iznedrio. Izložbu je Vučićević video – suspregni zgražanje, dragi čitaoče – kao „nastavni film“.

„Žanr prigodan i sam po sebi obično dosadan“, dodaće odmah u zagradi. A onda ju je, kao nastavni film, brutalno precizno predstavio: „Nastava je iz klanja, vađenja očiju, odsecanja udova, testerisanja živog mesa, gušenja u plastičnim kesama, odvajanja glave od tela, kasapljenja sekirom, spaljivanja, deranja kože, pretvaranja žive ljudske forme u informel kašu.“ Sve je to, misli Vučićević, očekivano za narod sklon Serbian cuttingu.

Zato poduhvat treba kritikovati iz jednog drugog, za običnog posmatrača pod utiskom jakih slika, neočekivanog ugla. Ovako Vučićević: „Glavne mane ovog poduhvata su nepotpunost i preuranjenost. Budući parcijalan on je gotovo obmanjivački: tek s istovrsnom građom koja bi došla iz Ljubljane, Zagreba i Sarajeva dobio bi pravi smisao i funkciju.“ Jeste, kontekst je važan. Jer vam kontekst ne dozvoljava da lažete istinom, to jest da obmanjujete.

Veliki Vučićević imao je i hrabrosti i znanja i pameti i veštine da opiše šta se dogodilo u galeriji Muzeja te 1992. i da to smireno razobliči, to jest razgoliti kao prljavu propagandu. Međutim, ono što je on s lakoćom preskočio, i dalje stoji pred nama i uporno se o to redovno saplićemo.

Izgledao je Vučićević kao cinik, ali ako bismo ga tako videli, ne bismo mogli biti dalje od istine. Da neko može biti takav gad da u izlog galerije kao u izlog kasapnice izloži raspolućena ljudska tela s namerom da u ljudima izazove strah i bes i podstakne ih da se krvožedno obračunaju s – kad se sve sabere i oduzme, ipak – izmišljenim neprijateljem: Vučićević to prima s tobože božanskim mirom. I o tome ne kaže ni reč.

Moj je pak utisak da je i on zanemeo pred tom gnusnom podlošću, kao što mi sad stojimo nemi pred zloupotrebom smrti jedne devojke u kampanji za – ni manje ni više – lokalne izbore u deset mesta. Toliko im vredi život, svakoga od nas, i svih nas zajedno: pobede na izborima. Nije Vučićević bio cinik; bio je rezigniran. I iz te duboke rezignacije je stigao i kraj njegovog prikaza:

„Valja uskoro očekivati pojavu novih linija konzervisanih proizvoda od ljudskog mesa (Made in Croatia, Made in Serbia, Made in Bosnia). LJUDSKI se najedite – time doprinosite POBEDI!!!!“

Kako te 1992, tako i ove 2026. Ljudski se (a misli se – životinjski) najedite tuđe nesreće jer tako doprinosite našoj pobedi! – to je slogan režima u podtekstu režimskih laži o tragičnoj smrti studentkinje sa Filozofskog fakulteta. Samo što to nije sve što se ima reći i o 1992. i o 2026. (bezmalo tri i po decenije nas voze na identičan način i mi se kao magarci vrtimo u tom istom krugu). Kaže Vučićević, izbrisali su kontekst da bi mogli lagati istinom.

Ali, umesto brisanja, može se kontekst, lažni naravno, i izmisliti oko događaja. I to smo gledali tokom vikenda – podizanje konteksta. Radili su to i Brnabić i Stanković, računajući na posebnu težinu funkcija sa kojih govore. Pa je Brnabić pominjala zlostavljanja, silovanja i drogiranje, a Stanković – pobunu kao širu pozadinu samoubistva. Naravno, ako ćemo već o pozadini, šta kaže Stanković – šta je pozadina za širu pozadinu pobune?

Pitanje je retoričko, ne samo zato što je odgovor očigledan, nego i zato što adresat ne samo da nije zainteresovan nego ni ne ume da razgovara. Pa je zato besmisleno apelovati na njihovu savest ili potezati argumente: nije to imalo smisla ni 1992, a ni ove 2026. Zato treba da se bavimo sobom, a ne njima. I tako stižemo do „Životinjskog zamka“.3 Obećao je Vučić knjigu o pobedi nad obojenom revolucijom, ali šipak – nema ni pobede ni knjige. Ali, zato iz Francuske stiže strip o – našoj pobuni.

Nije ovo figura, ne teži se efektima, mislim doslovno – „Životinjski zamak“ je knjiga o našoj pobuni sada i ovde. Scenarista Xavier Dorison svoju je priču zamislio kao nastavak Orwellove „Životinjske farme“. Ako nam Orwell govori o diktaturi i zloupotrebama kako bi se iznudio pristanak na nju, Dorison je uzeo da napiše kako se diktature ruše. Reklo bi se – skoro pa priručnik u slikama i rečima. Ima se utisak da se Dorison ozbiljno spremio, izučio uspešne i – veoma važno – nenasilne pobune.

Među njima, kaže nam na početku svoje priče, stoji i primer ovdašnjeg „Otpora“ iz 1999/2000. Rekoh vam, čovek piše o nama. Samo što treba biti fer pa odmah reći – nije tu reč ni o kakvoj „kuharici“. Nema priručnika za takve stvari, pogotovo priručnika s garancijom da će pobuna uspeti. Čitamo priču, i samo priču. Ali, i kao priča, pa čak i priča u slikama, petparački crtani roman, poučno je. Umesto da tražimo savete, pogledajmo same junake.

Na strani diktatora, kao i s one druge (naše) pobunjene strane, u stripu kao i na Orwellovoj „farmi“ ne stoje ljudi nego baš – životinje. Basnu o pobuni napisao Dorison, kao što je Orwell sklopio basnu o diktaturi. Priču s naravoučenijem dakle. I evo šta stoji kao poruka na toj narativnoj slici – borba protiv diktatora mora trajati dugo; za to vreme, diktator ne sedi skrštenih ruku i nije (sasvim) glup; nije ni sam (ima pomagače, kolaborante, niko nije uz njega iz uverenja); u borbi se strada.

Što sve vodi ka jednostavnom uvidu – junaci pobune će patiti, predomišljaće se, podleći će iskušenjima isto onoliko puta koliko će uspeti i da im odole, a pored plana i odlučnosti biće im potrebna i sreća. Povrh svega, neće se slagati između sebe, u meri da se ponekad i raziđu iako im cilj ostaje zajednički. Zvuči poznato?

Priča ima četiri dela. Kod nas je Makondo objavio prevod i za sad imamo prva tri dela. U Zagrebu je Fibra četiri dela složila u dve knjige, i pre neki dan je izašla i ta druga knjiga, s trećim i četvrtim delom.4 Čekamo s nestrpljenjem da to izdanje stigne do nas. Dok čekamo, primetimo: treći deo se završava najavom izbora za predsednika zamka, što je velika pobeda pobunjenih žitelja zamka. Ali, odmah vidimo i da će izbori biti pokradeni. Sve kao kod nas.

Čekamo dakle kraj, kao što čekamo i rezultate lokalnih izbora na deset mesta u Srbiji, pod jakim utiskom gnusne zloupotrebe koju je ipak trebalo da očekujemo.

Krv je tekla oko izbornih mesta, kao da se u Srbiji u glasačke kutije sipaju kapljice krvi a ne takozvani glasovi. A opet, ako se u kampanji koristi telo mrtve studentkinje, zašto u glasačke kutije ne bi kapala krv. I odmah da kažem i ovo, kako god da se izbroje glasovi i šta god da nam se pokaže kao rezultat, nema razloga za očaj – ako se pokaže, recimo, da je režim pobedio u svih deset mesta. Namerno ne kažem „ako pobedi“, jer mi zapravo rezultate izbora ne znamo i nećemo ih saznati.

Umesto toga, dobićemo slike. I, rekao bih, za sada te slike nisu nimalo važne. Važna je borba. A izgledalo je da je borbe bilo i više nego što su mnogi očekivali. Setiće se čitalac i priča o iznova konsolidovanom režimu, o padu motivacije u redovima pobunjenog društva, o slaboj organizaciji i nepovezanosti (kolektivnih) aktera u pobuni. I sve se pokazalo kao netačno. Režim se nije konsolidovao – njemu je i zloupotreba smrti jedne devojke bila potrebna da kao pobedi na izborima.

Niti je pobunjeno društvo ostalo bez motivacije. Borbeni žar, zajedništvo i solidarnost – sve smo to videli na ulicama mesta gde se glasalo za mesne skupštine. I pri tom ne smemo da zaboravimo, u većini tih mesta režim je redovno dobijao izbore a da nije morao previše da krade i ucenjuje. Što će reći da oni tu računaju na svoje biračko telo. A opet, pobunjeni žitelji ušli su u tu, naizgled, izgubljenu utakmicu i iz temelja zaljuljali vlast.

Setimo se stripa – reč je o procesu. Ne znamo koliko će trajati, i svašta će se, dok to traje, događati, imaćemo uspone i padove, volećemo se između sebe, kao članovi pobunjenog društva, i mrzeti. Nećemo se slagati šta bi bilo najbolje da uradimo, delićemo se i ponovo ćemo se okupljati. Ali, zajednički cilj će nam ostati isti i ovako ili onako, idemo ka njemu. I pošto je tako, hajde da barem ne poričemo i ne prećutimo kada uradimo nešto dobro.

Kao što su to pobunjeni žitelji Srbije uradili u deset mesta na lokalnim izborima od 29.03.2026.

I pošto sam stavio tačku, počele su da stižu prve vesti o mogućoj pobedi lista pobunjenih žitelja Srbije. Do ujutru, sve se to može izvrnuti naglavačke, gledali smo već to. Pa da ponovimo, dobar posao za protivnike režima 29.03.2026, šta god da nam se predstavi kao rezultati.

Peščanik.net, 30.03.2026.

Branko Vučićević, „Trijumf mrtve prirode“, u Paper Movies (Beograd/Zagreb: B92/Arkzin, 1998), str. 46-48.

Branko Vučićević, „Serbian Cutting“, u Paper Movies, str. 36-43.

Delep/Dorison, „Životinjski zamak“, 1-3, preveo Goran Kostrović (Beograd: Makondo, 2021-2024).

Xavier Dorison i Felix Delep, „Životinjski dvorac“, 1 i 2, preveo Tony Šercer (Zagreb: Fibra, 2021, 2026).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Životinjski posed - 30/03/2026

Hrišćanska nacionalistička Internacionala - 27/03/2026

Idemo, Janooo! - 24/03/2026

© Peščanik