Priča iz knjige „Rani jadi: za decu i osetljive“, Djela Danila Kiša (knj. 3), uredili Ivana Sor i Milisav Savić, Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983, str. 81-95. Sadržaj knjige: S jeseni, kada počnu vetrovi; Ulica divljih kestenova; Igra; Pogrom; Priča od koje se crveni; Serenada za Anu; Livada, u jesen; Verenici; Zamak osvetljen suncem; Livada; Dok mu bištu kosu; Priča o pečurkama; Mačke; Kruške; Konji; Čovek koji je dolazio iz daleka; Iz baršunastog albuma; Dečak i pas; Eolska harfa.

… Na šumu se beše naglo spustio mrak. Moja je majka imala neko čudno predosećanje, neku nemirnu slutnju, pa nas povuče za ruku. Džak sa šišarkama teglili smo naizmence, ne želeći da ispustimo tu bogatu berbu, tužnu berbu naše jeseni. Moja se majka nije bila prevarila. Čim smo dospeli nadomak sela, ugledasmo svetlo u kući naših rođaka: iza stakla se nazirala avetinjska svetlost-lutalica. Zadrhtasmo. Da li je moja majka želela njegov povratak? Da li mu njeno dobro srce beše sve oprostilo? Zacelo, jeste. Jer kada uđosmo u dvorište, ne bez sujevernog straha, i kad zakucasmo na vrata gospođe Rebeke, moja majka ustuknu. Očekivala je, bez sumnje, da će u kući zateći našeg oca, da će naći na okupu svu njegovu rodbinu, sad već izmirenu zajedničkim patnjama i križnim putem celog plemena. Ali u kući zatekosmo samo strinu Rebeku, i njen nam izgled ne uli poverenje. U prvi mah nismo mogli da dođemo do reči od zaprepašćenja. Gospode, kako se beše izmenila! Od nekadašnje njene kosmatosti ne beše ni traga ni glasa, crna punđa njene kose beše spala, fitilji njenih zulufa behu nagoreli, kao na plamenu. Stajala je sa teškim sedmokrakim svećnjakom u rukama, i mi videsmo s čuđenjem da je samo u jednom čiraku gorela bela stearinska sveća, dok ostali kraci behu prazni. Taj svećnjak s jednom jedinom upaljenom svećom beše tu, bez sumnje, zato da nam svojim ugašenim plamenom, svojom prazninom, ukaže na ono što će nam strina Rebeka i sama saopštiti (zatresla je svojom sasušenom glavom, sporo, dostojanstveno, s puno značenja, prvo levo, zatim desno, pa onda ponovo, još sporije): nema ga! Da li to beše čas olakšanja ili nemi očaj, koji nas beše obuzeo? Moj otac – mrtav! U svakom slučaju, ja sam prema njegovoj smrti ispoljio potpunu sumnju. Bio sam uveren da strina Rebeka ne govori istinu, mada su njen izgled i njeni pokreti glavom imali prizvuk neke tragičnosti. Svejedno, meni je sve to ličilo na veliku podvalu, na želju gospođe Rebeke da otpiše mog oca na najbezbolniji način – tim sporim mahanjem glave. Ona nam se unosila u lice (jer beše postala kratkovida), približavajući nam uz sam obraz plamen sveće, zatim je to svoje odrečno mahanje glavom ponovila za svakog ponaosob, i uvek s drugim prizvukom punim značenja: mojoj majci s nekom vrstom iskrenog sažaljenja, Ani sa pedagoškim prizvukom – sad oprezno, mala moja kuzino! – a meni s nekom potajnom zluradošću: tvoje će verovanje u njegovu besmrtnost uskoro biti sasvim oboreno, mali naduvenko; vreme će obesnažiti tvoju veru! Žmirkajući značajno, lukavo osmehnutih očiju, dok joj lice i usta behu skamenjeni, ona je dugo držala plamen sveće kraj mog obraza i, zagledana u moje zenice, mahala je levo-desno svojim velikim nosem. Da li je bilo još nekog značenja u njenoj pantomimi? Šta se još krilo u tim velikim crnim očima ludačkog sjaja? Sve mi se čini da je taj zlobni prizvuk poticao iz želje da mi se saopšti činjenica da moj otac ne samo što nije umro kao heroj, s nekom besmrtnom rečenicom na usnama, koja će se pamtiti i navoditi kao primer filozofskog držanja i mudre hladnokrvnosti pred licem velike smrti, nego naprotiv, da je pred svojim dželatima… Oh, ne sumnjam. Zacelo beše naslutio značenje opake igre u koju ga behu uvukli, i kad su ga stavili na levu stranu, među žene i decu, među bolesne i nesposobne za rad – (jer on je bio sve to istovremeno, veliki bolesnik i histerična žena, žena bremenita od neke večne i lažne gravidnosti kao od nekog golemog tumora, a bio je i dete, veliko dete svoga doba i svoga plemena, kao što je bio i nesposoban za rad, za svaki rad, fizički i umni podjednako, jer se krivulja njegove genijalnosti i njegove aktivnosti opasno izvijala i dospevala tako, u svojoj kružnoj putanji, do polazne tačke, do apsolutne nule, do svoje potpune negacije) – na levu stranu, dakle, od Boga i od života, on je za trenutak, ali samo za trenutak, bez sumnje pomislio da je to njegova podvala, njegov smisao za humor, njegovo snalaženje u komplikovanim životnim situacijama, no odmah zatim mora da je osetio, svojim crevima i svojom ludom glavom, da je stao na stranu smrti dobrovoljno, glupavo, da su mu, dakle, podvalili kao detetu… Zlobne oči gospođe Rebeke davale su mogućnost da se nasluti gorka i tragična istina: idući u toj koloni nevoljnika i bolesnika, međ užasnutim ženama i prestravljenom decom, idući s njima i uz njih, onako visok i pogrbljen, bez svojih naočara, i bez štapa, koje mu behu oduzeli, gegajući se nesigurnim koracima u toj koloni žrtvovanih, kao pastir međ svojim stadom, kao rabin sa svojom pastvom, kao profesor na čelu svojih đaka… ah, ne. Udarali su ga pendrecima i kundacima, on je jaukao i padao, žene su ga hrabrile i podizale, a on je,........

© Peščanik