Odlomak iz Uvoda autorove knjige „Ambis. Istorija jednog povlačenja. Srpska vojska kroz Crnu Goru i Albaniju 1915/1916“, Institut za savremenu istoriju, 2025.

Albanska golgota, kako se povlačenje srpske vojske u jesen i zimu 1915/1916. uobičajeno naziva u srpskoj tradiciji, predstavlja izuzetno snažnu temu. Poznati srpski ratni komandant general Mihajlo Rašić s pravom je 1921. godine uporedio sve ono kroz šta je prošla srpska vojska od 1914. do 1918. godine sa bajkom.1 Jedna vojska je izbačena iz svoje zemlje, jedva je preživela, a zatim se pobednički vratila, i ne samo da je oslobodila svoju zemlju već je odigrala ključnu ulogu u stvaranju potpuno nove države, o kojoj su pre 1914. maštali samo najveći optimisti.

Rušio se jedan svet i stvarao se neki novi. Albanska golgota svakako predstavlja centralno mesto ove neobične istorije. To je gotovo savršena motivaciona priča. Bajka i legenda u kojoj junaci neprestano savladavaju nove izazove, istinska Odiseja. Slavista i poklonik srpskih epskih pesama Gerhard Gezeman prešao je i sam srpsku Golgotu. Poznavalac narodne epike je zapisao da je prošao kroz izazove i opasnosti „koje mnogo ne zaostaju iza onih iz junačkih pesama“.2 Savremenici su naravno sve poredili pre svega sa Biblijom. Posle Golgote, za njih je Vaskrsenje došlo u vidu oporavka na Krfu i proboja Solunskog fronta 1918. godine.

Sasvim prirodno, posle 1918. godine Albanija je viđena kao jedan od ključnih, ako ne i najvažniji ulog Kraljevine Srbije u stvaranju Jugoslavije. Istinski ugaoni kamen. Tuđinska vlast je nestala i stvorena je južnoslovenska slobodna država. Srbija je povlačenjem izbegla ne samo potpuni poraz, već i separatni mir, kapitulaciju. Prihvaćen je ogroman rizik i ušlo se u borbu za „veliko rešenje“, tj. stvaranje jedne velike slobodne države. Miloš Crnjanski je 1926. godine prigodno pisao o onima koji su prešli Albaniju kao nepokleklima. „Ti ljudi su stvorili ogroman moralni kapital u svetu od kojeg ova naša država živi.“3 Albanija je dobila i svoje mesto u ukupnoj istoriji Srba i svih Južnih Slovena, kao „do sada naš najgrandiozniji napor“. Bio je to spas vojske sa „čašću i obrazom“. Naglašavan je heroizam, uzvišeni samopregor, a sam čin kao onaj koji je spasio „našu narodnu čast i naš državni ugled“. Albanska golgota postala je dokaz vernosti državi, ali i nacionalne izdržljivosti.

Ipak, uporedo sa pohvalnim tekstovima, o Golgoti se mogao čuti i sasvim drugačiji ton. Arčibald Rajs pisao je slično Crnjanskom, međutim, kod njega se naslućuju i neki drugi motivi. „Šta je bilo to povlačenje vi to znate. Ono je bilo ubistveno, užasno, ali ono je bilo i ostaće jedna od najčistijih slava Srbije.“4 Korak dalje, u unošenju izvesnih mračnih boja otišao je Stanislav Krakov. Ovom „omiljenom vojnom piscu“ teško se mogao pripisati defetizam ili odsustvo požrtvovanosti za „srpsku stvar“. Međutim, upravo je Krakov Golgotu video bitno drugačije od Crnjanskog. „Bilo je seoba i ranije, ali utisak da je ova ipak bila strašnija, groznija, užasnija od svih ranijih.“5 Možda treba naglasiti, Krakov je za razliku od Miloša Crnjanskog i Arčibalda Rajsa, ipak bio u Crnoj Gori i Albaniji 1915. i 1916. godine.

Istorija Albanske golgote dotiče svaki mogući tabu vezan za srpsko učešće u ratu 1914-1918. godine. Čini se da je upravo to razlog zašto već tokom rata postoji težnja da se najradije okreće glava od ove teme ili barem da se o njoj govori ovlaš, da se ne ulazi sasvim u sva sporna pitanja. Kao da su se savremenici dogovorili da o Albaniji ne govore, osim iza zatvorenih vrata, a i tada, u uskom krugu prijatelja ili srodnika. Kao da se iznenada iz jedne slavljeničke istorije polako, u po glasa, prelazilo na istoriju jednog poraza, propusta i nebrige.

„Prema onome što je do sada objavljeno na našem jeziku o našem slomu 1915. i mučnom povlačenju kroz albanske klance, izgleda da potomstvo neće mnogo znati o toj narodnoj tragediji. Usmena pričanja pojedinih učesnika po svoj prilici preći će postepeno u legendu, koja se već polako stvara o tom znamenitom događaju iz istorije srpskog naroda, ali je veoma mali broj onih koji su imali sposobnosti i volje da svoje doživljaje iz tog vremena opišu i objave… To opšte ćutanje može se objasniti donekle utučenošću koja je u srcima vladala u velikoj narodnoj nesreći u kojoj su mnogi od njih doživeli i svoju porodičnu tragediju.“6

Ovako su novine 1922. godine pisale o knjizi Branislava Nušića, jednog od retkih koji se usudio da javno predstavi povlačenje na jedan veoma realističan i kritičan način. U njegovoj knjizi ima elemenata potpunog užasa i horora. Međutim, kao i Krakov, Nušić je bio u Albaniji i svojim očima je video ono o čemu je kasnije odlučio da piše. Slične muke mučile su i osobenog srpskog modernistu Rastka Petrovića, takođe učesnika povlačenja. Njegov roman posvećen Golgoti, „Dan šesti“, predstavlja jedini roman u celosti posvećen Albanskoj golgoti, a pisan od strane jednog savremenika. U razgovorima sa Markom Ristićem, pitanje ratnog realizma i preteranog defetizma više puta je isticano kao potencijalni problem ove knjige.7 Kod svakog autora bio je primetan izvestan strah od reakcije javnosti. Ipak su se pisci pokazali kao mnogo hrabriji od istoričara.

Nije bio mali ni broj onih koji su Golgotu videli kao paradigmu srpskog učešća u Prvom svetskom ratu. Neki su osuđujući događaje iz povlačenja, osuđivali i čitavo vođenje rata. Tako je npr. pisao Miroslav Golubović. Njegov patriotizam bio je neupitan. Ovaj mladić, šesnaestogodišnji dobrovoljac u Sremskom dobrovoljačkom odredu, ostao je bez noge u odbrani Beograda 1915. godine. Međutim, Golubović poput Nušića nije ćutao. U svojoj knjizi iz 1932. godine, „Groblje bez krstova“, dao je surovu ocenu Golgote. Iako fikcija, knjiga je pisana na osnovu priča njegovih preživelih drugova. Za Golubovića nije bilo sumnje, Golgota je bila nepotrebno satiranje sopstvenog naroda. Štaviše, on je išao i dalje. Država nije bila vredna tolike žrtve. Logično, državne vlasti nisu bile oduševljene onim što je imao da kaže, pa je Golubovićeva knjiga ubrzo po izlasku zabranjena. Svega par primeraka je preživelo. Na novo izdanje čekalo se 50 godina. U novom predgovoru, u jednom sasvim drugačijem vremenu, Božidar Kovačević je pisao: „Knjiga je zauvek zaboravljena jer je izazvala grižu savesti.“8

Dakle, jasno je da je još od trenutka kada su ostaci prvih srpskih........

© Peščanik