Na skupu ekonomista i kreatora ekonomskih politika održanom na Harvardu početkom maja ove godine, jedan od učesnika me je podsetio na tekst koji sam objavio pre 15 godina pod naslovom „Imperativ industrijske proizvodnje“. Kao što naslov kaže, bio je to tekst posvećen značaju industrijalizacije za pokretanje ekonomskog rasta, otvaranje dobrih radnih mesta i izgradnju srednje klase. „To mi je jedan od omiljenih tekstova“, rekao je pred okupljenima govornik iz Afrike.

Za istraživača nema veće nagrade od saznanja da njegove ideje imaju odjeka kod ljudi kojima se obraća. Ali u ovom slučaju pohvale su zakasnile. Teze koje sam obrazlagao u pomenutom tekstu, kao i na mnogo drugih mesta u to vreme, kose se sa argumentima koje sam iznosio na ovoj konferenciji govoreći o ograničenim dometima industrijske proizvodnje.

Kontradikcija je više nego očigledna. Kako su godine prolazile, bio sam sve skeptičniji u pogledu održivosti tradicionalnog modela rasta zasnovanog na industrijalizaciji. Sada se zalažem za jedan drugačiji model ekonomskog rasta. On polazi od razvoja produktivnosti u sektoru usluga koje apsorbuju velike količine radne snage, a uglavnom se ne mogu izvoziti. Upozoravao sam kreatore politika u Africi i drugim regionima u razvoju da će pokušaji da oponašaju istočnoazijski model u najboljem slučaju stvoriti izolovane proizvodne enklave, s nevelikim brojem proizvodnih firmi integrisanih u globalne lance vrednosti, dok će najveći deo radne snage ostati zarobljen u aktivnostima niske produktivnosti.

Meksiko je dobar primer. Kao što je na istoj konferenciji pokazao Santigo Levy, bivši zamenik meksičkog ministra finansija, izvoz proizvedenih roba iz Meksika porastao je više od deset puta otkako se zemlja pridružila Sjedinjenim........

© Peščanik