Od empatije do izolacije

Pre dvanaest meseci, društvena pobuna u Srbiji bila je na vrhuncu. Svi univerziteti su bili u blokadi, studenti su marširali drumovima širom zemlje, a građani im priređivali veličanstvene dočeke. Bile su to nedelje i meseci poleta jednog društva probuđene savesti. Tih dana, zbijani su redovi u saosećanju sa novosadskim i svim drugim žrtvama režima, u naporu da se njegovoj samovolji stane na put i da se uvede vladavina zakona. Tih dana, kartel koji je oteo institucije u zemlji postupao je zbunjeno i dezorijentisano: provirivali su iza zavesa na zgradi vlade dok je ispred nje prolazila nepregledna kolona građanki i građana, upirali okrvavljenim srednjim prstom, vrdali i bezuspešno pokušavali da nad-demonstriraju demonstrante. Kupovali su vreme, i kupili ga, novcem građana, kao i sve drugo. Otpočeli su hibridni građanski rat, u kome su koristili sva sredstva da najpre ograniče, a zatim uguše studentski pokret i građanski bunt. U tome su koristili sve poluge vlasti i moći, a najviše golo nasilje i ucene. Godinu dana kasnije, pedantnim i predanim radom, kapilarni autoritarizam, kako ga u poslednje vreme nazivaju (koji autoritarni režim nije kapilaran?), pritiska svaki pedalj društvenog prostora. Sve što diše u Srbiji mora da se suoči sa izborom pred koji ga postavlja korumpirana vlast. Posle sezone poleta i pokreta došla je sezona suočavanja sa sopstvenim moralnim načelima.

Ono što je bilo revolucionarno u godini građanske pobune jeste ponovno otkrivanje zajedništva. Svi oni pojmovi koji su većini bili na usnama – saosećanje, solidarnost, saučešće, samopožrtvovanje – bili su upereni protiv sebičnosti i uskogrudosti, čije su oličenje postali oni koji su provirivali iza zavesa, skrivali se iza zatamnjenih stakala automobila, i slali decu na skijanje u inostranstvo „dok ovo ne prođe“. Sve one suze prolivane na ulicama i ispred ekrana svih formata potekle su kada je uklonjena skrama sa očiju koja stvara slepilo za bol drugih. Režim je kao svoj osnovni zadatak video da tu skramu ponovo nanese, u još debljem sloju. Autoritarni režimi počivaju na izolaciji pojedinaca i atomizaciji društva. Oni mnogo lakše izlaze na kraj sa svakim pojedinačno, nego sa kolektivima bilo koje veličine. Isti oni građani i građanke koji su prošle godine izlazili na demonstracije ili podržavali demonstrante, išli u protestne marševe ili dočekivali one koji marširaju, sada su pritisnuti da relativizuju svoje vrednosti. U isto vreme, ne postoji model na koji bi se osvrnuli i u odnosu na koji bi mogli da utvrde svoj moralni položaj. Zadatak kulture je da pruži takve primere, i zato je nju režim u Srbiji marginalizovao, temeljno razgradio, i vulgarizovao.

Ali, postoji mnogo drugih primera stagnantnih i dekadentnih režima koji se ne libe da sopstvene građane dovode u moralna iskušenja i postavljaju pred nemoguće dileme. U nekima od njih, kultura je uspela da oslika snažne primere etičkih lomova u životima pojedinaca suočenih sa pritiskom društvene atomizacije. Možda najsnažniji izraz takvog moralnog angažmana u novijoj evropskoj istoriji desio se u Poljskoj tokom kasnih sedamdesetih, u takozvanom „filmu moralne anksioznosti“. To nije bio jasno definisan pokret ili stil (sa manifestom, programom itd.), već jedan filmski senzibilitet koji opisuje odnos pojedinca i društva na neulepšan, gotovo dokumentaran način. Njegovi počeci mogu se naći ranih sedamdesetih u filmovima Kšištofa Zanusija, a svoje doprinose tokom te dekade dali su Andžej Vajda, Agnješka Holand, kao i Kšištof Kišlovski sa svojim ranim filmovima. Nagli prekid došao je sa uvođenjem vanrednog stanja 1981. godine, da bi ovaj pristup filmu krajem iste decenije proslavio Kišlovski sa Dekalogom.

Ako Filmski centar Srbije onemogućava........

© Peščanik