Tekst pod naslovom „U vlasti buržoaskih ideja“ objavljenom u aprilskom broju časopisa akademije nauka SSSR „Voprosi literaturi“ godine 1961., dežurni izveštač ovog časopisa za Jugoslaviju, izvesna N. Šablovskaja, posvetila je „mladom“ piscu Radomiru Konstantinoviću predstavivši ga kao „apologetu modernizma“ i „autora epigonskih romana“. Budući da je držala da su mu romani bezvredni, Šablovskaja se okomila na Konstantinovićevu književnu esejistiku, zamerajući mu zbog odbacivanja principa „narodnosti“, jednog od stubova ždanovljevskog soc-realizma, kao i zbog „nihilističkog odnosa prema klasičnom nasleđu“ tog istog socijalističkog realizma (Šablovskaja 1959:138). Konstantinovićeva provokacija je bila mnogo šireg zamaha, samo Šablovskaja nije mogla, niti ju je zanimalo, da je prepozna. U tekstu „Gde je Tolstoj?“, objavljenom u sarajevskom časopisu „Izraz“ 1959. godine, Konstantinović se ustremljuje ne samo na „nasleđe“ devetnaestovekovnog romana, već na književnost kao takvu. „Savremena literatura“, piše Konstantinović, „ne nalazi svoje impulse u Tolstojevoj epici, nego u umiranju te epike u njemu samome, ne dakle u ’Ratu i miru’ nego u Tolstojevoj bezuslovnoj nemoći da ’Rat i mir’ nastavi, a pogotovo da ga ponovi. Već u Tolstoju začinje se ona velika sumnja u literaturu uopšte, a ne samo u epiku, sumnja i, rekao bih, pobuna protiv literature koja je danas njeno prirodno stanje.“ (Konstantinović 1959:7) U tekstovima koje je objavio u sarajevskom „Izrazu“, Konstantinović nije govorio samo o krizi književnosti već i o krizi umetnosti uopšte. Tako se u tekstu „Žudnja za univerzalnim“ (Izraz, 6:3, 1960) njegovo odbacivanje kritičarskog klišea o „formiranom pesniku“ („formiranost znači zatvaranje ličnosti, nesposobnost da se ona produži, da se jedna formacija izneveri“) takođe može čitati u odnosu na pobunu protiv forme u likovnoj umetnosti tog doba: na odbacivanje završenosti, savršenosti i univerzalnosti koje preovlađuje u enformelu, koje na kraju vodi okretanju enformela ne samo od slikarstva već i od slike kao takve. Ništa manje slučajno, Konstantinović završava tekst „Gde je Tolstoj?“ pitanjem o prirodi i poreklu straha koje je ruski „klasik“ gajio prema Betovenovoj Devetoj simfoniji, čija se krajnja instanca može naći u „neizmernim ponorima Arnolda Šenberga“. „Paklena larma, mucanje i krikovi dodekafonske muzike, koja izražava brujanje, krikove, glasove sveta na ivici svoga samouništenja, da li oni imaju neko svoje ljudsko, moralno opravdanje?“ (Konstantinović 1959:19). Odgovor na ovo Konstantinovićevo pitanje došao je sa velikom zadrškom, nekih trideset godina nakon što je postavljeno.

Tekstovi iz sarajevskog „Izraza“, u kojima se Konstantinović okrenuo od eksperimentalne proze ka kritičkom eseju jedan su od retkih jugoslovenskih primera pristupa književnosti sa pozicija kritike umetnosti kao institucije. U vreme kada Konstantinović objavljuje ove tekstove, veliki broj likovnih umetnika u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama,........

© Peščanik