Teško je danas biti građanin Srbije i odupreti se iskušenju idiotije – okretanja glave od politike, kako su je stari Grci shvatali. Arcana imperii – neprozirna dubina vladavine, zakopane u krhotinama javnosti, nedostupna oku građanina kojem je mesto na Agori – danas je u potpunosti metastazirala, obeshrabrujući u startu svakoga ko želi da se orijentiše u političkom prostoru kako bi zauzeo jasan stav i pozicionirao se u odnosu na aktuelne događaje. Ipak, jedna stvar se čini izvesnom: glavni izvor distorzija, fragmentacija i zamućenja koje nam se javljaju u slici koju dobijamo o svom okruženju, možemo da identifikujemo u onome što se naziva „proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji“ i što počiva na tri lako uočljiva paradoksa.

Prvi paradoks: nema nikakve sumnje da je glavnu magistralu po kojoj Srbija sve ove godine „putuje“ ka Evropskoj uniji pripremio Slobodan Milošević svojom politikom „naravno da hoćemo da se pridružimo, ali pod našim uslovima“. Taj kredo će njegov protivnik na predsedničkim izborima 2000. godine, Vojislav Koštunica, čak uneti u aktuelni Ustav: naravno da hoćemo da se pridružimo, ali samo pod našim uslovom da u svom sastavu Srbija ima Kosovo i Metohiju.

Drugi paradoks: ako se za realno stupanje Srbije na put ka Evropskoj uniji uzme početak pristupnih pregovora 21. januara 2014. (nakon što je 1. septembra 2013. stupio na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju [SSP], na osnovu kojeg je Srbija dobila status države pridružene Evropskoj uniji), onda je sve što je na tom „putovanju“ postignuto isključiva zasluga Aleksandra Vučića i tima ljudi (što u institucijama vlasti, što van njih) oko njega. Tokom dvanaest godina vlasti političara izvorno okupljenih u DOS, Srbija nije putovala ka Evropskoj uniji nego je lutala okolo-naokolo po bespućima ideoloških nedoumica i institucionalnog razaranja. Tako su kraj predsedničkog mandata Borisa Tadića obeležili intenzivan rad na novom (ko zna kojem po redu) „planu o Kosovu“ i okončanje procesa uništenja pravosuđa kao vlasti – poslednje brane na putu bujajuće korupcije. I dok ono prvo niko nije ozbiljno shvatao, drugo je Evropska unija shvatila najozbiljnije, pošto je do početka 2012. broj predstavki građana Srbije Evropskom sudu za ljudska prava prešao 5.000. Sasvim je moguće da je nesposobnost za obračun sa vrhom te korupcije (sa tzv. „24 sporne privatizacije“, na kojima je insistirao Evropski parlament zbog toga što su u njima bile oštećene evropske firme) bila kap koja je prelila čašu i opredelila evropske političare da počnu da razmišljaju o implementaciji crnogorskog modela evrointegracije na Srbiju i, samim tim, da tragaju za srbijanskim Milom Đukanovićem. Kada je na izborima održanim 6. maja 2012. Tomislav Nikolić postao novi predsednik Republike Srbije, a SNS najjača stranka u Narodnoj Skupštini, kucnuo je čas da Srbija bude gurnuta na evropski put kojim se već kretala Crna Gora i da ulogu Mila Đukanovića preuzme jedan od najvećih evroskeptika u zemlji – Aleksandar Vučić.

Treći paradoks: kada je početkom 2021. godine otkrivena i presretnuta prepiska sa kriptovane aplikacije Sky ECC, koja je sadržala obilje podataka o sprezi vlasti i kriminala na Zapadnom Balkanu, evrointegracije Crne Gore i Srbije trajno su se razdvojile. Đukanović (u prepisci najčešće pominjan kao „Lomi“) pušten je niz vodu – nisu mu dopuštene manipulacije na predsedničkim izborima 2023, a za sva krivična dela za koja se sumnjiči nagrađen je „faktičkim“ imunitetom i danas mirno živi životom političkog penzionera – što je Crnoj Gori omogućilo ubrzanje na putu pridruživanja Evropskoj uniji i sticanje realne šanse da do cilja stigne 2028. godine. Obrnuto, evrointegracije u Srbiji su u potpunosti zaustavljene u decembru 2021. godine, a podrška Evropske unije Aleksandru Vučiću tvrdoglavo opstaje i, čak bi se reklo, raste.

Paradoksi posebnu težinu dobijaju kada se stave u kontekst predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji (predsednički izbori slede, ali nemaju ni izbliza takav značaj zbog relativno malih ustavnih ovlašćenja predsednika Srbije) i vode ka pitanju svih pitanja: hoće li zaista biti izbora na tim izborima. Pre nego što se uopšte pokuša dati odgovor na to pitanje, potrebno je rasvetliti tri ključna pojma: crnogorski model evrointegracije, Evropska unija i podrška.

Crnogorski model evrointegracije

Model evrointegracije implementiran u Crnoj Gori u periodu 2006–2023, a od 2012. naovamo i u Srbiji, specifičan je po tome što je konsekventno zasnovan na drevnom modelu sizerensko-vazalskih odnosa, dominantnom u Evropi u srednjem veku (iako prisutnom i u drugim delovima sveta i u starijim epohama). U ovom modelu neodređeni entitet Evropska unija (unutar kojeg se pojavljuju različiti akteri) nastupa u ulozi sizerena, a najmoćnija ličnost u zemlji postaje vazal, dok se njihov odnos uspostavlja kao slobodan od bilo kakvih ideoloških primesa i čisto razmenski: prvi pruža podršku, a drugi uzvraća lojalnošću. Po prirodi stvari, sizerensko-vazalski odnos se sa međunarodnog plana spušta u dubinu, ispod državnih struktura, prodirući u samo društveno tkivo. Na čelo svih institucija postavljaju se ljudi koji se pridružuju već uspostavljenom razmenskom odnosu podrške i lojalnosti, mimo bilo kakvih regularnih, pravno propisanih procedura, pa i u direktnoj suprotnosti sa njima.

Postojanje takvog modela, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da država-kandidat na čijem čelu je vazal, zatvori dva ključna poglavlja SSP – 23. Pravosuđe i osnovna prava, i 24. Pravda, sloboda i bezbednost. Opravdanje što se model ipak primenjuje u nekim, posebno teškim slučajevima poput crnogorskog i srbijanskog nalazi se u pragmatičnoj politici kretanja od lakšeg ka težem, gde se ono što je najteže, zapravo demontaža celokupnog sizerensko-vazalskog sistema, ostavlja za kraj, kada je „okruženje“ promenjeno, a ostali sistemi već usaglašeni sa evropskim. Ipak, očigledna mana modela je u tome što države kandidate oslobađa potrebe da rade na zatvaranju najtežih poglavlja sve dok ne zagusti, kada to postaje preteško upravo zbog nagomilanih problema prouzrokovanih odlaganjem. Da bi se taj nedostatak otklonio, Evropska komisija je usvojila u februaru, a Evropski savet odobrio u martu 2020. Novu metodologiju za vođenje pregovora o pridruživanju. Prema toj metodologiji, država kandidat ne može privremeno da zatvori nijedno pregovaračko poglavlje pre nego što dobije pozitivan IBAR (Interim Benchmark Assessment Report), tj. Izveštaj o proceni ispunjenosti privremenih merila sadržanih u poglavljima 23 i 24. Nije bez razloga Crna Gora ušla u samo predvorje Evropske unije u junu 2024. godine kada je, konačno oslobođena Đukanovićeve vazalske autokratije, uspela da zadovolji ukupno 83 privremena merila koja su se ticala isključivo ova dva poglavlja (donošenjem Zakona o oduzimanju imovinske koristi stečene kriminalnom delatnošću, Zakona o sprečavanju korupcije, Zakona o Sudskom savetu i sudijama, Zakona o medijima, Zakona o Javnom servisu itd.) i da na osnovu toga dobije pozitivan IBAR.

Srbija se kreće u potpuno suprotnom pravcu, naročito nakon političke krize koju je 1. novembra 2024. izazvao pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i smrt 16 ljudi koji su se u tom momentu nalazili ispod nje. Kulminacija ove političke krize desila se 15. marta 2025. godine, kada se, na poziv „Studenata u Blokadi“, na Trgu Slavija okupilo oko 300.000 građana da prozove nosioce najviše vlasti i optuži ih da su odgovorni za tragediju. Tom prilikom je pređen onaj prag od 3,5% ukupnog stanovništva, koji je, kao neophodan za delegitimizaciju vlasti, utvrdila Erika Čenovet sa saradnicima, proučavajući proteste u 323 slučaja nasilnih i nenasilnih protesta protiv vlasti u periodu od 1990. do 2006. Delegitimacija Vučićevog režima prekinuta je tada tako što su okupljeni građani tokom odavanja počasti preminulima ispod nadstrešnice rasterani upotrebom neke, još uvek neidentifikovane vrste soničnog oružja. Iako se činilo da će predstavke građana Srbije upućene Evropskom parlamentu i Evropskom sudu za ljudska prava uticati na rasplet krize, usmeravajući je ka jedino mogućem demokratskom rešenju – prevremenim parlamentarnim izborima – desilo se suprotno: u proteklih godinu i po dana radikalizovana je primena sizerensko-vazalske logike na funkcionisanje ne samo države Srbije nego i društva, i u potpunosti je sprečeno da nezadovoljstvo građana vladavinom Aleksandra Vučića bude ispušteno kroz demokratski ventil. Kakav god da je napredak Srbija postigla po osnovu drugih poglavlja SSP, u realizaciji poglavlja 23 i 24 daleko je nazadovala u odnosu na 2016, kada su ona bila otvorena.

Objektivni pokazatelji verno svedoče o tome. Tokom dekade 2016–2025. Indeks percepcije korupcije Srbije je polako ali sigurno klizio naniže – sa 4,2 na 3 poena – dakle, ispod 3,5 poena koje je imala 2010. godine kada su naprednjaci započeli kampanju protiv „lopovluka žutih“. Isti trend se može pratiti i prema kompleksnom Indeksu vladavine prava: sa 0.47 poena, Srbija je 2025. godine postala najgora u Evropi. Obrnuto, na Indeksu kriminalnih aktera Srbija je izbila na „odlično“ 37. mesto koje ju je učinilo nešto gorom od jedine evropske zemlje koja ju je pretekla, Italije (pozicionirane na 32. mestu). Postoji, međutim, ogromna razlika između Srbije i Italije: Italiju najviše opterećuje večni problem mafije (indeks 9,00), a u Srbiji kriminalni ambijent diktira „akter sa državnom podrškom“ (indeks 8,00). Kao šlag na tortu stigao je i američki Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane, koji je stupio na snagu krajem 2025. U njemu se (Sec. 1272) konstatuje da „korupcija, uključujući i onu među ključnim političkim liderima, nastavlja da pustoši ceo Zapadni Balkan“ i ne samo da „predstavlja jednu od najvećih prepreka daljem ekonomskom i političkom napretku regiona“ (10), nego i reorijentiše tamošnje države od Evropske unije ka Rusiji, od čijih su fosilnih goriva i prirodnog gasa one zavisne (16). U svemu tome prednjači Srbija, u kojoj se demokratija našla na udaru već na parlamentarnim i lokalnim izborima održanim 17. decembra 2023. (20), da bi nakon njih državni zvaničnici počeli da „optužuju prvenstveno mirne demonstrante, opozicione stranke i civilno društvo za ’pokušaj destabilizacije vlade’, što je zabrinjavajuća tvrdnja koja ugrožava bezbednost važnih elemenata srbijanskog društva“ (21). Nakon takve ocene stanja u Srbiji sledi pouka: „Demokratske zemlje čije su vrednosti u skladu sa vrednostima Sjedinjenih Država stvaraju jača i trajnija partnerstva“ (22). Iz pouke naposletku jasno proizlazi da Srbija momentalno ne može računati na „jače i trajnije partnerstvo“ sa SAD.

Sve ovo ukazuje da je u Srbiji najkasnije u periodu 2023–2025. uspostavljen trend deteriorizacije svih standarda koji su postavljeni poglavljima 23 i 24, da Srbija nema nikakve šanse da u dogledno vreme dobije pozitivan IBAR i da je pridruživanje Evropskoj uniji, bez obzira na to da li će u nekoj bližoj budućnosti biti otvoren ovih dana mnogo pominjani Klaster 3 (koji se odnosi na konkurentnost i inkluzivni rast), stavljen ad........

© Peščanik