Aleksandar Vučić je tokom posljednjih 12 mjeseci jasno dao do znanja da je samo poglavica svog plemena, a ne predsjednik svih kako mu Ustav nalaže, i da je spreman na sve kako bi sačuvao svoju despotsku vlast

Prvi novembar je godišnjica tragedije koja je odnela 16 života, pokrenula traganje za istinom, pravdom, odgovornošću i razotkrivanjem korupcije ugrađene u temelje nadstrešnice novosadske železničke stanice. Studenti su pre 12 meseci pokrenuli učmalu i apatičnu zemlju. Vlast je ćutala ili lagala, što je bio uvod u najozbiljniju društvenu i političku krizu Srbije poslednjih decenija.

Blokirano je svih pet univerziteta i po ulicama se odavala počast žrtvama. Prvo 15, a posle 16 minuta. Zahtevalo se da prorade institucije koje je režim Aleksandra Vučića zarobio i stavio pod ličnu kontrolu. Predsednika su ignorisali kao “nenadležnu instituciju” jer nema ustavna ovlašćenja da ispuni njihove zahteve.

Svakodnevni protesti po gradovima, a potom i varošicama. Studentski marševi probudili su solidarnost kakva davno nije viđena. Vlast je zatvarala domove kulture ili sportske dvorane, ali oni su i po zimi noćili pod nebom. Ljudi su im donosili hranu i dočekivali ih kao oslobodioce.

Studenti su špartali Srbijom, od sela do sela, prenoseći poruku da traže istinu i pravdu, da ne žele da grade tuđe nego svoju zemlju. Hoće da “poprave” sistem, a ne da ga ruše. Plemenitost njihovih zahteva ubrzo se proširila regionom. Mitinzi solidarnosti od Ljubljane do Zagreba i Visa, od Sarajeva i Podgorice do Skoplja. Studenti su biciklima išli do Strasbourga i trčali maraton do Buxellesa, kako bi uspavanu Evropu upoznali sa stanjem u zemlji.

Vučić je bio zatečen energijom koju su emitovali mladi. Pokušavao je raznim trikovima da umiri narod koji je masovno stao uz studente. Nudio im je jevtine stanove. Oni su uzvratili da nisu na kupoprodaju. Pokušao je da im se umili........

© Oslobođenje