Kreatore Facebooka zanima isključivo zarada; njihova zarada zavisi od broja korisnika; korisnici se moraju nečim privući; jednom kada odvoje vreme za mrežu, to se mora iskoristiti da se oni privole ili prisile da joj se stalno vraćaju.

Na određenom stepenu moći, vlasnici mreže sklapaju aranžmane sa državnim administracijama koje im daju monopolski položaj i puštaju ih da guše konkurenciju, što ponovo utiče na rast broja korisnika i uvećanje moći. Velika moć ide podruku sa ogromnom zaradom. Vrzino kolo se tako zatvara.

Facebook dakle trguje našim podacima i našom pažnjom. I jedno i drugo Facebook prodaje zainteresovanim kompanijama ili političkim organizacijama, a naposletku i državama. Jednima su ti resursi potrebni za oglašavanje i bolji plasman proizvoda, drugima za širenje i prihvatanje političkih ideja; dok država, pak, pomoću njih može vršiti efikasan nadzor (ali i prisilu) nad građanima.

Pri tome, neretko, na mrežama radimo stvari zbog kojih rizikujemo da izgubimo sve ono zbog čega smo uopšte i izašli na mreže. Facebook nije izmislio naše poroke. Facebook je samo ponudio platformu da se oni ispolje još jače i pogubnije nego ranije. Reč je o svojevrsnoj negativnoj povratnoj sprezi – za Facebook kao da zaista važi: što gore, to bolje (Dejan , Ilić,Peščanik.net, 31.01.2019).

Moraju se zato doneti........

© Danas