A Šumadija je, za moj san, pre svega zeleno more šuma, nerazmrsivih, tamnih, tajanstvenih dakako, podseća na zapis slavnog pesnnika i prevodioca Dušana Matića, priređivač knjige „Kragujevac – umilno za putnika pozorje 1” Mirko Demić koji je u ovoj monografiji (izdavači: Narodna biblioteka „Vuk Karadžić” iz Kragujevca i Ustanova kulture „Koraci” iz Kragujevca) sakupio i objavio putopise, tekstove o Kragujevcu i Šumadiji, kako sam novodi „naučnika, putnka, špijuna, pisaca, novinara i slučajnih svedoka”.

Predgovor ovog troknjižja počinje iz dubokog uverenja da je svako putovanje – „pokretna akademija” – stvaralo i oblikovalo ljude ovakvim kakvi su danas. Potreba za kretanjem neodvojiva od čovekove radoznalosti, koju možemo raščlaniti na prosto upoznavanje drugih svetova i ljudi i sticanja uvida u ono kako nas drugi vide i doživljavaju. Mnogi umovi su na različite načine pokušavali da definišu ljudsku potrebu za novim predelima. Anatol Frans putovanje nije smatrao prostim kretanjem iz mesta u mesto, već „menjanjem iluzija i predrasuda”.

Uobičajilo se uverenje da je prostor današnje centralne Srbije za strance bio daleka nedođija, mračna i zlokobna, puna brojnih opasnosti i svakojakih priviđenja. Tako kanonik Rejmond iz Ažila, kao učesnik Prvog krstaškog rata (1096–1099), svedoči kako su išli „pustom, neprohodnom i brdovitom zemljom”, i da su tom prilikom „trpeli tako gustu maglu”, da su je „mogli dodirivati i rukama je donekle uklanjati”.

Kragujevac je, kao urbano mesto, nastao na svojevrsnom paradoksu. Većina gradova svoje postajanje duguju okolnosti da su nikli na raskrsnicama kolskih i rečnih puteva, na istaknutim geografskim tačkama, u dolinama reka ili na ušćima više njih – dok se on uzdigao baš zato što je bio van tadašnjeg „carskog druma”, daleko od budnog oka osvajača, otkud i čuđenje stranaca njegovim položajem.

U 19. veku najzaslužniji za želju mnogih putnika da vide Kragujevac i njegovu okolinu zasigurno je Miloš Obrenović. Svojom odlukom da ga imenuje za prestonicu Kneževine Srbije, postavio je temelje buduće države, a time odredio i sudbinu grada i njegove okoline, njegovih tadašnjih i budućih žitelja. On je, uprkos poslovičnoj nepoverljivosti spram stranog sveta, često primao, finansirao i preporučivao strancima da dolaze i opisuju ondašnju Srbiju, videći u tome korist, kako ličnu, tako i opštu.

Malo je onih koji nisu ostavili pisanog traga za sobom i bili ravnodušni prilikom susretanja sa njom. Iz obilja svedočanstava, izabrani su brojni tekstovi, kako oni pisani pod punim imenom i prezimenom, tako i oni anonimni; jedni – ushićeni, drugi – začuđeni. Mnogi od njih su bili zatečeni ili razočarani.

Pojedini putnici su u nastanku Kragujevca tražili kontinuitet sa prohujalim vremenima, a bilo je i onih koji su se više zanimali njegovim diskontinuitetima, smatrajući ga čedom Drugog srpskog ustanka. Verovatno su i jedni i drugi u pravu, jer je i ranije bilo slučajeva da se gradovi podignu mimo geografske, ekonomske, putničke ili neke druge logike, sticajem neutvrđenih okolnosti, zagonetno i zaumno. Mnogi putnici prolazili su kroz njega i ostajali slepi kod očiju, ne zagledajući se u ljude i predele, zaokupljeni sopstvenom pojavom i češće ga posećivali, poput Milovana Spasića, kojem se učinilo da se Kragujevac „poveličao i polepšao, a građane, da u nadeždi dobrobitnosti žive”.

Jednim putnicima je bio usputna stanica, drugima svesno izabrani cilj, a trećima fascinacija i upečatljiva uspomena. Popriličan je broj prolaznika koji se nisu začudili mestom na kome se grad nalazi, pa im je izmicao njegov opis. Nije bez razloga Konstantin Jireček za Kragujevac zapisao: „Ne vidiš ga, dok nisi u njemu”. Razume se, njegovim žiteljima, bilo da su rođeni pod njegovim skutom ili su se u njemu zatekli spletom sudbinskih okolnosti, on posve drugačije izgleda nego usputnim prolaznicima. Grad je drugačiji kad se gleda sa severoistoka, sa Svetinje, ili sa Crnog vrha, sa istoka; od Drače, sa severozapada; od Vinjišta, sa jugozapada. Sa svakog od ovih me sta na različit način se u izmaglici isijavaju njegovi krovovi i golubijesive fasade.

Putnici i gosti su ga opisivali sa više ili manje........

© Danas