Hoćemo institucije. Hoćemo normalnu Srbiju. To smo čuli od studenata prvog dana njihovog izlaska na ulice posle tragedije u Novom Sadu. Priznajmo pošteno, koliko smo verovali da će ih ti zahtevi zadržati na ulici skoro dve godine. Ali to ih nije pokolebalo. Održali su nam lekciju.

Dugo će se pamtiti ova generacija studenata, bez obzira koliko uspemo da ono što su oni hteli pretvorimo u stvarnost. Oni su svoje uradili mudro koliko se od mladosti ne očekuje. Na sreću, toliko su bili ubedljivi da su mnoge, koji mnogo više veruju nego što misle, bukvalno probudili. I svi zajedno dođoše do 52 i nešto odsto pobedničkih glasova.

Nažalost, u tome im je kolosalno pomogla stvarnost u kojoj živimo. Stvarnost začeta odavna, a za vremena ove vlasti samo učvršćena do neverovatnog. Naročito je velika pomoć prvog i faktički jedinog vladara poslednjih četrnaest godina. Poslednjih meseci, u velikom strahu od gubitka vlasti, toliko je izgubio kontrolu i nad sobom i nad situacijom, da je dovoljna većina shvatila da, em što nemamo institucije, više nemamo ni vođu, na što smo navikli. On je izgubio izbore a ne SNS. Ona ih, osim 2012. godine, nikad nije ni dobijala, a izbora je bilo napretek.

A sad o stvarnosti. Studenti su prvenstveno imali u vidu onu stranu stvarnosti od koje zavisi da li se država može smatrati uređenom ili funkcioniše po volji vladara. Ovde je, nadalje, uglavnom reč o drugoj stvarnosti. Ekonomskoj, koja se nažalost, po sudu i kompetentnijih od mene, bitno razlikuje od one što nam se........

© Danas