U čemu je u današnjim spoljnopolitičkim odnosima vrednost čuvene misli Tukidida, atinskog generala i istoričara, da je rat između Atine i Sparte postao neizbežan zbog straha koji je u Sparti izazvala određena percepcija rasta atinske moći, a koja se najčešće danas vulgarizuje u tezu o sukobu sile u usponu i sile u opadanju

Kada je Si Đinping, tokom nedavnog susreta sa Donaldom Trampom u Pekingu, postavio pitanje mogu li Kina i Sjedinjene Američke Države da prevaziđu „Tukididovu zamku“, on nije upotrebio samo jednu atraktivnu sintagmu iz arsenala savremene geopolitičke mode. Naprotiv, ukazao je na osnovni problem međunarodnih odnosa u XXI veku: da ratovi ne nastaju samo iz sukoba interesa, nego, prvenstveno, iz straha, odnosno iz načina na koji političke zajednice razumeju sopstveni opstanak, smisao i dostojanstvo, i kako percipiraju odnos drugih zajednica prema sebi. U zvaničnom kineskom saopštenju posebno je istaknuto da dve države treba da izgrade „konstruktivnu stratešku stabilnost“, pri čemu je Tajvan označen kao najvažnije pitanje u kinesko-američkim odnosima, jer njegovo pogrešno tretiranje može dovesti do sukoba sa nesagledivim posledicama po međunarodni poredak, pa i po opstanak čovečanstva u nuklearnom dobu.

U zapadnim analizama, međutim, Kina se skoro po pravilu tumači kroz kategorije interesa. Koliko joj treba nafte, koliko izvoza, koliko tehnologije, koliko pristupa morima, koliko litijuma, koliko čipova, koliko Afrike, koliko Pacifika? Sve se, drugim rečima, meri i prevodi na jezik realizma, odnosno na jezik moći, koristi i racionalnog kalkulusa. To nije pogrešno po sebi, jer države zaista imaju interese, kao što ih imaju i ljudska bića. Međutim, pogrešno je kada se interes proglasi jedinim ili odlučujućim objašnjenjem ljudskog ponašanja, bilo na individualnom ili kolektivnom nivou, uključujući i države. Tada se ne razume ono najvažnije: da ljudi, pa i države kao kulturno-političke zajednice, ne žive samo od interesa, nego i od smisla; ne postupaju samo prema računu, nego i prema strahu; da prvenstveno brane sliku sveta u kojoj njihovo postojanje, individualno i kolektivno, ima svoje značenje i značaj.

Upravo je u tome vrednost čuvene misli Tukidida, atinskog generala i istoričara, da je rat između Atine i Sparte postao neizbežan zbog straha koji je u Sparti izazvala određena percepcija rasta atinske moći, a koja se najčešće danas vulgarizuje u tezu o sukobu sile u usponu i sile u opadanju. Tako shvaćena „Tukididova zamka“ postaje skoro mehanički model: jedna sila ima interes da raste, druga ima interes da ostane dominantna, i onda neminovno sledi rat. Ali se time iz vida gubi druga, važnija reč – strah. Tukidid nije rekao da je Peloponeski rat buknuo zato što je Atina imala interes, niti zato što je Sparta imala interes, nego zato što je percepcija promene moći proizvela strah, usled shvatanja da rast Atine predstavlja egzistencijalnu pretnju po Spartu. Dakle, nije sama promena odnosa snaga dovoljna za rat, već način na koji se ta promena tumači i doživljava.

Zapad, posebno onaj atlantski, često ne primećuje da Kinu posmatra kroz sopstveno ogledalo. Kada kaže da Kina postupa iz interesa, on zapravo kaže da bi on, Zapad, u sličnoj poziciji postupao iz interesa koje sam smatra racionalnim. Kada kaže da Kina želi dominaciju, on polazi od istorijskog iskustva sopstvene dominacije. Kada kaže da Kina razume samo moć, on joj pripisuje sopstvenu teorijsku tradiciju međunarodnih odnosa. Problem, dakle, nije samo u Kini i težnjama ka hegemoniji koje postoje u društvu koje samo za sebe čini više od jedne osmine čovečanstva, već i u zapadnoj nesposobnosti i odbijanju da druge političke kulture razume, te prihvati njihovo postojanje izvan sopstvenih kategorija, a posebno onih koje su zasnovane na marksizmu-lenjinizmu, kako je to pokazao i Hladni rat, od sovjetskog realsocijalizma do jugoslovenskog samoupravljanja.

Ova nesposobnost ima i svoju kulturnu, skoro civilizacijsku nadmenost. Ona nije nužno brutalna, vulgarna ili kolonijalna u starom smislu reči. Naprotiv, često je pristojna, liberalna, obrazovana, institucionalna. Prepoznaje se u rečenici da Zapad ima vrednosti, a drugi imaju interese, poput takozvanog Globalnog Istoka ili Globalnog Juga. Takva tinjajuća superiornost može se uočiti čak i kod liberalnih političara poput Aleksandera Stuba, finskog predsednika, koji spoljnopolitički svet često objašnjava kroz trougao vrednosti, interesa i moći, ali pri čemu se razlika između Zapada i Kine lako pretvara u moralnu hijerarhiju: mi imamo vrednosti, oni imaju interese. Stub je, primera radi, govorio da se finska i evropska spoljna politika zasnivaju na vrednostima, interesima i moći, dok je o Kini naglašavao da su njene vrednosti drugačije od zapadnih, posebno zbog jednopartijskog sistema i izostanka parlamentarne demokratije, što se lako može protumačiti kao stav da kineske vrednosti zapravo i........

© Danas