U društvu opsednutom granicama i teritorijom, gde se nacionalistička fiksacija Kosovom i dalje uzdiže kao „najskuplja srpska reč“, energetski suverenitet ostaje na margini, nevidljiv dok ne nestane goriva na pumpama. Tek kada redovi pred rezervoarima postanu svakodnevica, postaviće se pitanje: šta vredi granica na papiru ako ne kontrolišemo energiju koja greje domove i pokreće fabrike? Bez stabilnog snabdevanja, bez upravljanja ključnom infrastrukturom, bez zaštite domaćih kapaciteta – suverenitet se svodi na praznu formu, politički simbol bez funkcionalnog sadržaja.

Jer prava nezavisnost ne meri se mapama, već sposobnošću da se obezbedi da građani imaju svetlo, toplotu i sigurnost. A kada se ta sposobnost prepusti drugima, granice postaju linije nemoći, a suverenitet – iluzija.

Kriza oko NIS-a ušla je u završnicu: od dogovora Tramp-Putin nema ništa (za sada), štaviše SAD zauzimaju sve oštriju poziciju, te američke vlasti nisu produžile suspenziju sankcija NIS-u. JANAF je isporučio poslednje „ugovorene kapi nafte“, uprkos energičnom lobiranju za dozvolu produžetka saradnje sa rafinerijom u Pančevu. NIS kao okosnica snabdevanja naftom i derivatima odavno nije pod kontrolom institucija Republike Srbije.

Dodatno, pored vlasništva nad NIS-om, Rusija drži još jedan adut u rukavu, a to je tzv. „gasni aranžman“. Iako gas u Srbiji čini približno desetinu energetskog bilansa – daleko manje nego, recimo, u Slovačkoj ili Mađarskoj – i ta „desetina“ je dovoljna da oslabi pregovaračku poziciju i produbi osećaj zavisnosti.

U energetici, zavisnost je uvek veća od procenta; ona je činjenica koja podseća da odluke više nisu samo naše. To nije figura, već opis stanja koje nas pretvara u taoce........

© Danas