„Znate profesore, mi živimo u paradoksu”, započe temu jutros, moj bivši doktorand Đorđe. Kao da je znao kako da mi se obrati posle teškog dežurstva. „Znate, kao kada u filmu sa Marvelovim junacima Fleš, zbog prevelike brzine, ulazi u dimenziju u kojoj sve materjalno izgleda isto, ali Džoker je postao najveći junak”. Gledao sam ga. On nastavi pričom o pozitivnom i negativnom naelektrisanju, kontrateži u svakoj čestici, pokušavajući da mi kroz fiziku objasni svoju tezu. Dođe do priče o crnim rupama.

Da, mi živimo paradoks, ogledalo stvarnosti, gde se glorifikuje sve što je anti-, sve što je suprotnost materiji koja gradi. Sve što je crno. I realno, fizika to može objasniti.

Ipak, asocirao me je na jedan eksperiment koji je izvela američka naučnica Džejn Eliot 1968. godine u svom odeljenju, a samo dan nakon ubistva Martina Lutera. Podelivši decu na plavooku superiornu i ostalu, za manje od nekoliko dana je uspela da izazove aroganciju, superioran stav, nipodaštavanje drugih.

Ovaj isti eksperiment koji nosi naziv „plavooka deca”, ponovio je australijski profesor u dužem periodu glorifikujući decu jednog odeljenja u odnosu na svu ostalu. Posle samo mesec dana, deca tog odeljenja su počela da nose drugačije majice, zahtevajući od druge da čak budu trakama obeležena. Dobro, to su deca, srednjoškolci, šta je sa odraslim ljudima?

Propaganda nacističke........

© Danas