Naše izreke „S kim si, takav si“ i „Sličan se sličnom raduje“ sugerišu da ljudi postaju slični onima s kojima provode mnogo vremena.

Da li je ta sličnost rezultat inicijalne privlačnosti prema sličnima ili procesa u kojem se slabiji saobražava jačem? Ova pitanja možemo sagledati iz psihološke i neuropsihološke perspektive, a na njih me je podstakao slučaj transformacije Ane Brnabić pod uticajem Aleksandra Vučića, kao i ponašanje studenta 2.0, Miloša Pavlovića, iz kratkih, ali ilustrativnih snimaka koje sam imala priliku da vidim. Za razliku od Pavlovića, koji još uvek gradi svoj identitet, pa nije još imao mogućnosti da „zabrazdi“, Brnabić je u javnim nastupima prešla iz faze portparola i trbuhozborca u fazu Vučićevog klo(v)na. Kao da se nije samo poistovetila sa njim, već je svoj identitet utopila u njegov.

Da se vratim na izreke i pokušam da ih „psihologizujem“. LJudi imaju tendenciju da se druže sa onima koji su im slični – bilo po vrednostima, interesovanjima ili načinu komunikacije. Ovaj „efekat sličnosti“ olakšava razmenu informacija i smanjuje kognitivno opterećenje u komunikaciji. Ali šta se dešava kada osoba koja zauzima podređenu poziciju oseća potrebu da se identifikuje sa moćnijom figurom? U psihološkoj literaturi postoji koncept „socijalne mimikrije“, koji označava nesvesno preuzimanje govornih obrazaca, gestova ili držanja tela drugih ljudi.

Brnabić: Zbog objave studenata menjamo zakon

© Danas